Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

УП ДЕО

Пројект за други конгрес потлачених народа Аустро-Угарске и његов неуспех — Депеша г. г. Стида и Ватсона Њ. В. Регенту и одговор на њу.

Одмах после римског конгреса, који је, као што смо видели, био у априлу, 1918. г., пројектован је био други конгрес потлачених народа Аустро-Угарске, који се. имао одржати у Паризу 24. јула, исте године.

Уљушкан у римске снове, када је у талијанским круговима био дочекиван „као представник једне пријатељске земље, у истини независне“, како се сам хвалио, Д-р Грумбић је и од француске владе био покушао добити једно признање, опет као представника једне „пријатељске и у истини независне земље“. На име, Д-р Трумбић је поднео француском министру спољних послова, г. Пишону, један предлог, по коме би г. Пишон, на пројектованоме париском конгресу потлачених народности, имао дати следећу изјаву:

„Од почетка рата Југословенски народ Срба, Хрвата и Словенаца Аустро-Угарске одупирао се заједничком непријатељу са свим средствима своје снаге. Многи југословенски лобровољци ступили су у редове савезничких војсака. Већ у балканским ратовима и чим је букнуо овај рат, хиљаду ј]угословенских добровољаца из А-У борили су сеу српскоји црногорској војсци. Један корпус састављен од двије дивизије југословенских добровољаца формиран у Русији 1916. и 1917, борио се у Добруџи на румунском фронту као интегрални дио српске војске. Знатан дио југосл. добровољаца боре сеу овом часу у српској војсци у Македонији, Мурманији, Сибирији и Русији. Обзиром на ове напоре влада републике Француске:

„Сматра Југословенски народ као савезнички народ и признаје му право да прекине свезе, које га вежу са АустроУгарском кад и право на независност, а у складу са принципом народности и правом народа на самоодређење, право