Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

184

"смо се налазили“, и ако Чеси „искоришћују наше питање ради својих сврха“, дотле :е, кроз целу 1918. год. па, разуме се, и у октобру исте године, мислио да су се прилике већ толико измениле, да он и „Југословенски Одбор“ могу пуном паром запливати у интриге против Србије и њене владе, и да то не само што неће бити ни од какве штете, него ће чак бити од користи „југословенском народу !-)

Е, али је од јула 1917. до октобра 1918. било довољно времена, да и код г. Д-р Трумбића овладају „јаки обзири према Италији“, нарочито су ти обзири настали превлађивати у њему од како су га Талијани почели примати као представника „једне пријатељске и у истини независне земље“. Зато је он, ваљда, у горњој депеши и формулисао први захтев „Југословенског Одбора“ речима: „да се наш угословенски народ призна савезничким с правом на државну независност у уједињењу са браћом у Србији и Црној Гори“.

Као постојала су два, и ако братска, али ипак два засебна народа: онај „југловенски народ“ (Срби, Хрвати и Словенци с оне стране Саве и Дунава) и онај други народ, Срби у Србији и Црној Гори, па се Д-р Трумбић и „Југосло-

венски Одбор“ паштили око тога, да се ономе првом, „југо-

4) „— М. Драшковић: — Једно питање. Да ли господа из Одбора знају за некакве Масарикове изјаве, које доводе у сумњу идеју уједнњења, и да Југословенски Одбор није реагираог

„— Д-р Трумбић: Ми као одбор нисмо задовољни држањем чешког Одбора. Ми смо дошли до уверења да они хоће наше питање да искористе за себе. Они су дали један манифест с којим ми нисмо задовољни, Чеси су додирнули наше питање. Они су га малтретирали. Нас су споменули само у тој форми: назначили су Србију, коју треба ослободити од опасности угрожавања мађарског. Ја сам свратио пажњу Масарпку. Он ми је рекао: „Манифест објављен у „Тану“ није тачан Даћу вам оргинал на ческом језику“. И он ми га послао. 70 је била једна друга сшвар, један други манифест. У томе спомиње само Југословене, који су били судом прогоњени за својауверења. Г. Масарик је у својим разговорима стајао увек на гледишту Срби и Хрвати да, али Словенце је одвајао. Код њега су јаки обзири према Италији. У њиховом органу изашла је једна карта са етнографским границама. Ту су крајеви Истре, Горице, Далмације маркирани исто као и талијански Гипрол, Они су тражили и добили везу с пталијанском владом. Ова је акцептирала у принципу, после преговора и разговора, ческо-словачко питање. Галијанска штампа је објаснила да је то учињено: 1, пошто су чески представници у Риму дали уверење, да се не интересују га проблем јужних Словена и 2, да су они, Талијани, добили интереса у ческо— словачком питању. Чеси су у шим преговорима добили корист. Споразум се, дакле, постигао мимо и на штету јужно-словенског питања. Ми смо тражили да Чеси демантују те изјаве (појављене у „/Јаеа Магопаје“у. Они су само нас овластили, да у свом билетену изјавлмо, да у оно време, кад је чланак изашао, ни један члан егзекутивног (ческог) одбора није био у Риму. Ма смо због прилика избегавали сукоб. Чесн немају никаквих обзира н наше питање искоришћују ради својих сврха“. („Како је дошло до Крфске Декларације“ — „Нови Живот“, књ. У. св. 9. 1921.)