Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

40

које сад више нема, накнаде помоћу Бугарске, која јошу пуној снази постоји!!5)

Такве је мисли, преко стубаца „|! Echo de Paris“ сугерирао председник „Југословенског Одбора“ Савезницима уочи самог доласка Престолонаследниковог у француску престоницу, и у тренутку када су Бугари у окупираној Србији стављали под нож све што се српским именом називало! И још је г. Д-р Трумбић у томе чланку узвикивао: „ето, тако треба схватити обновљење Србије!“

Али, као што рекосмо, Савезници нису имали времена залудничити око тога, што им је г. Трумбић сугерирао преко стубаца „/ Есћо де Рап5“. Савезничке су владе стојале пред реалностима, а у област реалности, у тим тренутцима, није могло спадати стварање г. Трумбићеве „снажне Југославије“, која би тек после рата била од користи Савезницима, и која је, тада, још једнако била у Божијој, а не у Савезничкојруци. Реалност је у том тренутку била: рат и брита око тога, како да се дође до победе. С друге стране, у област реалности спадали су и оних сто педесет хиљада српских бораца на солунском фронту, који су помагали Савезницима добити рат.“)

Није ни јавни морал у Савезника био тако низак да би се од Србије окренули Бугарима и после свега онога, што је Србија за општу ствар већ била учинила. С тога су Савезници и даље сматрали оне Србе на солунском фронту као слободне Србе, а српскога владаоца и српску владу као представнике српске државе, која за њих није била ни моментано ишче-

3) Тражећи на Крфу, у лето 1917. г., да се прецизира (у декларацији која ће се објавити) територија и земље у којима живи наш народ, г. Д-р Трумбић је рекао да: „за питање источних граница Србије и пишање маћедонско налази да се не могу сматрати као питања споразума, већ као питања силе, п зато их није унео у свој елаборат“, Најзад, вели, боји се да „не шкодимо питању нашег уједињења, ако би у своју декларацију или манифест унели н маћедонско питање“. „Оно би однело сувише енергије и скренуло наше главно питање с његове осовине. Ово нарочито важи ако Јужна Србија не би била ослобођена са стране Солуна“. С тога предлаже „не помињати у декларацији Маћедонско питање“. Г. Д-р Трумбић рече тада даље да „неможе да појми, да се подједнака пажња поклања свима крајевима наше територије“. Држи „да чвор нашега питања лежи у земљама под Аустро-Угарском“. („Нови Живот“, књ. МТ, св. 11 од 1921. г. чланак: „Како је дошло до Крфске Декларације“.)

Као делегат наше државе, Д-р Трумбић је истим мнслима био задахнут и на Конференцији Мира у Паризу тако, да је због тога долазио и у сукоб са Пашићем и Веснићем.

4) На савезничкој конференцији у Шантију, 20–1—1916. г. српски изасланик, ђенерал Пешић рекао је: Србија може дати сада укупно: 151.920 војника“. Види: „Солунски фронт“ (стр. !1) од ђенерала Петра Пешића, Београд, 1921.