Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

121

је могао, а који нису могли бежати они су падали по путу и око пута. Гонећи Турке по неки су Срби мењали тај дан коња по десет пута.

Ту су се могли видити необични примери плашљивости Турске и јунаштва српског. Н. П. Милош види у једној гомили Турака, који су према њему косом бежали, Туркињу лепу, па рече својим момцима: „који ће отићи да ми доведе ону жену, да се не мучи бежећи, ево му сто гроша > онда његов кувар, Арсеније Андрејевић разигравши коња отиде“ пи премда Турци опале на њега неколико пиштоља као и он на њих, па се разбегну, а он ухвати коња под Туркињом и доведе Милошу. Кад му Милош пружи обећаних стогроша он не хтеде примити, него пољуби га у руку говорећи: „хвала господару ја сам код ње више нашао“. Најпосле Милош стане заустављати Србе да више не терају Турке говорећи: „прођите се браћо, за Бога! доста, је већ, греота је од Бога“. А кад Срби престану гонити Турке, онда их дочекају Херцеговачки и Црногорски ајдуци и тако су их терали чак до границе албанске. Млоги су бежећи преко шума зашли у не_ знана места, па су лутајући по шумама умирали од глади, или су их сељаши похватали. Неки су се подавили у рекама, а неки изгинули по урвинама. На послетку Милош изда заповест: сваки Србин, који год има турског роба да га доведе пред господарски шатор; а у кога се год потом нађе турски роб тлавом ће својом платити. Тако искупише сво робље на једно место и постави се око њега стража; а који су били рањени, њима је учињена лекарска помоћ. Сутра дан рањене мету на носила, жене и децу на кола а људе на коње, па их све испрате у ужички град и предаду Турцима. Туркиње, које су овди заробљене биле хвалиле су великодушност Милошеву до неба, говорећи: „српска је вера права чиста вера, јер Срби поступају са својим робињама, као са својим сестрама, а Турци не само што силују жене и девојке, него и малу децу и старе бабе“. Тако су се ове Турвиње хвалиле иу Сјеници пред пашом. Милош је с намером поступао овако лепо са заробљевим Турцима.

Овако се сврши Ћаја-пашина крајина, после које београдски град остао је скоро без војске, а унутрашњост Србије ослободи се од турске власти. Кад је дознао Сулеман-паша, да је његов помоћник изгубио битку, одма ослободи Јеврема Обреновића и друге Србе, који су трунули у београдској тамници. Турци који су живили по варошима, побегну у градове. Срби заузму Крагујевац, Карановац и сам Милош обсади Пожаревац, који су очајнички браниле делибаше. Овди се Срби смету. Но Милош их је једнако одушевљавао: „куда