Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

124

шке, Петра Оташевића, пз крагујевачке и Николу Симеуновића из ваљевске. У Љешницу пошље им Рушид-паша, старог познаника. Милошевог, Али-агу Серчесму, онога истог, коме је Мплош положио оружје 1818. год. п кога је спасао у почетку другог устанка. Ага закуне се Милошу, да га прима под своју заштиту; да ће га он чувати са својим делијама, и испратити натраг ако се с пашом не погоди. Милош му поверова. Рушид-паша, човек пуна п висока стаса, одпочне свој разговор с Милошем, којп беше ослабио од напрегнутог и дугог труда овако: „Зар си ти Мпилошр“ — „ја сам, ја!“ — „Шта! Милош у Чачку! Милош у Пожаревцу! Милош у Дубљу! Милош свуда! А ја сам мислио, да ћу видити каквог дива!“ Затим одпочне се разговор зашто су Срби устали, где му Милош објасни, да је устанак букнуо само због зулума Сулеман-паше, који је упропастио сву земљу пи противу кога тужбе нису доппрале до султана. Рушид-паша. показивао се као да верује казивању Мплошеву; но кад пође реч о миру, он потражи да Орби предаду оружје, које су имали, да га он пошље цару као доказ њихове покорности. Тражећи ово од Орба Рушид-паша обећавао им је потпуну амнестију п да ће Сулеман-пашу кренути из Београда, а на његово место поставити блажијег управитеља. Нудшти такве услове човеку, који је могао подићи на оружје цео народ, била је највећа наглост пли савршено непознавање стања ствари. Милош пије могао пристати на овакав предлог, а паша је опет љутио се и остајао при своме. Бојећи се Милош, да га Рушид-паша не задржи, потражи, да га пустио. "те нда- се- договори са старешинама. Рушид-паша одговорп, нек пду кнезови и. секретар који су с њиме дошли п овај посао изврше, а он треба да. остане ради даљег обавешћења. Милош му одговори, да би народ послушао само њега једнога, а кнезовима неће нико веровати, нити ће их ко послушати; а ово и кнезови потврде. Осим тога и ага је захтевао да. се Милош пусти, коме се он заклињао, да се ништа не боји док је он жив са својим делпјама. Оваком настојавању морао је паша попустити, п ага испрати Милоша преко границе српске; а кад су се растали, он му посаветује: унапред не веруј никоме, па ни мени ако те и ја на веру звао будем. (7).

Међутим и велики везир пустио се бло у препоноро, о миру са старешинама, српске војске, која је била улогорена противу њега. „Он није искао оружје од народа: „будите ви само цару покорни, говорио је везир, па ако хоћете носите пе. само пушке, већ п топове за поЈасом; и ако Бог да, ја ћу вас на-хатове посадити и у скупоцене хаљине оденути“. Велики везир бојао се, да Рушид-паша пре њега