Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

158

да. сјајно живи; његове трошкове једва су подмиривали новци од два пашалука, румелијског и београдског, којих је он био управитељ. Благодарећи његовом распикућству обогатили су се многи београдски трговци. Он је волео да гледа српска народна весеља, која су чињена у Београду и његовој околини. На лицу његовом примећавало се особито задовољство, кад му је ко говорио при том весељу, да су Срби дужни њему благодарити што се тако веселе. Као Турчин он се може назвати редким човеком; као власник, он се често варао у својим сопственим способностима; он није ни помишљао да га може надмудрити човек, који је изишао из средине просте раје. Куниберт прича један анекдот, из кога можемо видети како је високо себе ценио Марашли паша.

Године 1817 аустријски Император Фрањо први обилазио је јужне крајеве Угарске, и том приликом дође у Земун, па позове Марашлију на свечаност, која је у његову част спремљена. У време аудијенције, која је дана паши, царица седела је на трону, а цар је стајао покрај ње, паша, кад ШђЕ у салу и види да цар стоји, уобрази да он тиме хоће да учини њему почаст и да чека док му паша дозволи да седне; да не би оставио цара у таком положају, он покаже руком на столицу и рекне цару да се мане церемонија и да седне по крај своје жене, па се почне освртати камо и за њега столица, Цар се насмене и одговори му, да он предпоставља стојање; тада Маралпли примети да ће у таком случају п он стајати. А међутим он је имао заповест из Цариграда, да се понаша према Императору, као према самом султану. Из Цариграда послали су леп дар цару и царици који ће паша предати од стране султана. Марашли у образи да учтивост захтева да и од своје стране обдари не само цара и царицу, него и сву његову свиту. Дар пашин био је много већи него султанов. Цар Фрањо богато обдари пашу и његову свиту, и затим да му један скупоцен брилијантски прстен с речма нека га паша поклони ономе, кога он сматра за најдостојнијег. Паша обрати се Милошу, који је ту био, надене му прстен на руку, уверавајући императора, да Милош највише заслужује ту част. Цар и царица често су погледали на Милоша. Опољност пашина потпуно је одговарала његовим својствима: у лицу његовом огледала се доброта и благост, брада му је била дугачка и бела, очи црне и живе, разговор оштроуман. Паша је веома пазио на добра јела и пића. Он је умро у 70. години. Кад је продано сво његово огромно имање, онда се видело да недостоје 40.000 Франака за псплату његових дугова. Такав је био човек, кога је Порта послала за управитеља Србије, првих година