Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

70

у Јаруару 1809 год. и поразговорив се са главним војсковођом, Југовић се убеди, да депутација нема никака посла у Петрограду: кнез Прозоровски вако им је управо казао: „кад Турци не пристану на мпр, с тим да Дунав буде граница, то ћу ја одмах отпочети војну, и најдаље од Марта месеца.“ Југовић оста у Јашу код главнога, војсковође, а друга два посланика врнуше се у Србију. Међу тим је се и Кара-Ђорђе био помпрло са Родофиником, који је бло отишао из Београда у Краљево. Кнез Прозоровски много је пута заметао политичке разговоре са Југовићем, то лично, то преко других: Југовић је тврдио само једно, да ако српски народ дозна намеру да га хоће опет да начине подаником отоманске Порте, то ће он одмах устати на оружје противу Турака, не чекајући док се сврши примирије. (7)

Но опет преговори са турским пуномоћницима не донесоше мир између Русдје п Турске, и посланици изнова послати из Србије, дошав у Јаш, могаху се уверити, да ће се скоро опет поновити војевање. У почетку 1809 догоди се некака промена у одношајима између држава што војштише. У колпко је се Русија зближпла са Француском, у толико је се ова последња одмакла од Порте, која је 24 Декембра 1808 год. углавила мир са Инглеском. Пошто је Турска осигурала своја острва п прибрежја својих мора, она је се старала о томе, како ће изнова освојити Орбију, и поновити своје пређашње господарење у Влашкој и Молдавској. У Априлу месецу дође Родофиникин у српски сенат и прочита ппемо Проворовскога, који јављаше, да ће руска војска на скоро прећи преко Дунава п једна њезина чета упутити се преко Видина у Србију. Родофиникин позва Србе на оружје. Но није их требало ни звати; јер сами Срби не верујући ни у каква турска обећања, спремаху се да предупреде њихов насртај. Један од најхрабријих српеких јунака, необичне физичке снаге, по пмену Хајдук-Вељко, удари 15 Априла на турски табор, који беше распоређен на јужној граници Србије, освоји га, па онда јуриши до Ниша. На скоро тамо приспе и Милпвоје Петровић и обседе град својим четама. Велики везир стаде прикупљати војску и на пзмаку Априла зађе за потиљак Орбпма, који с једне стране бејаху опседнули Ниш, а с друге, управили своју радњу п на Бугарску. Главна сила турске војске пређе српске границе п крену се Алексинцу п Делиграду. На ивмаку Маја догодише се неколико бојева како под Нишом, тако и у самој Србији, због шта (рбп морадоше скинути опсаду с Ниша, а Турци одступити својим међама; у то исто доба, Кара-Ђорђе устави кретање албанаске војске брзим поласком ка тврдињи Ускоц, па пошто њу оте, он се изнова врати у Србију. Но у Јуну спре-