Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

02

избаве своју војску од коначне пропасти, и стадоше бранити друге шанчеве са више срчаности и више јунаштва. Ноћ развади мегданџије: 6000 Срба беше пало, и осим тога Срби изгубише 40 топова и део своје опреме. Ноћу оступише преко Мораве у унутрашњост Србије. Турци пошто потиснуше Србе, упутише се Делиграду, који беше заузела једна мала српска чета: осам дана узаманце јуришаху Турци: у Јутру се почињаше борба, ноћу се опседнути Срби спремаху за нову битку. Турци посејаше околину Делиградову својим трупама, но не могоше опет устрашити опседнуте Орбе. Њихово срце беше срчано и непоколебљиво, али им тело беше уморено; они су видели да ће сви изгинути па се опет не бојаху смрти, ни своје судбине. 11 Авг. Срби, пошто узбише неколико јуриша, осташе опкољени трупинама своје изгинуле браће п безбројном гомилом Турака; мало по мало смањиваше се број Срба пи победа се сврши када паде и последњи Србин, који чуваше тврдињу. Делпградски шанчеви беху гробница српска, а тела убијених Турака голем споменик око њих: победиоци изгубише 7.000 људи. Глас, да су пали браниоци Делиграда, и да је источна Србија (између Мораве и Тимока) пропала од големе војске Гушанца Алије, због чега неколико хиљада српски Фамплија бегаше отуда у Београд и у аустријске крајеве, порази као гром васколики српски народ, његове војводе и сенат. Многи држаху да је сада несигурно живети у Београду. Кара-Ђорђе је шиљао писма РоДофиникину и кнезу Прозоровскоме, описујући у њима ужасан и очајнички положај Србије, па их мољаше да одмаме турску силу од граница српски, прешавши Дунаво. (“) Но кнез Прозоровски баш тад умре. Главне војсковође руске војске мењаху се један за другим, а Срби остадоше без игде ичије помоћи. Кад Родофиникин чу за турске победе реши се да остави Београд заједно са својим секретаром Недобом и митроподитом Леонтијем. Но сам начин одласка из Београда морао је да пзгледа Србима чудноват. Родофиникин позва себи неколике сенаторе п војводе: Петра Добрињца, Јована Протића, бившег сенатског секретаре, Стефана Живковића и још неколико да се прошетају по околини Београда. Неки дођоше са својим Фамплијама. Већ се бејаше смрачило кад они пођоше у шетњу, спустише се на Дунав, и ту Родофиникин позва све да поседају у један велики чамац да се мало по реци провозају; но када чамац отплови на средину Дунава, онда Недоба заповеди лађару да управи чамац на аустријску страну, к вароши Панчеву, у коме поглавито становаху Срби. Ту већ на обали рекоше сапутницима о опасности која прети Србији од Турака. Шта, више Недоба прихвати: „Неће проћи још ни два дана п Турцићеући у