Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

78

Београд. Нама је жао што сте оставили тамо куће пуне имања, и што ништа нисте са собом понели, но не брините се, руски цар накнадиће вама, сву штету. “Из Панчева Радофинпкин, Леонтије пи Недоба, пређоше преко Баната и Трансиљваније у Букурешт. Када је сутра дан — пошто је Родофиникин побегао, Доситије Обрадовић наставник Карађорђева, сина, који је живио у једној кући са руским агентом ушао у његове собе и видио их онамо пусте, пред њим се разведри тајна, и по целом Београду пуче глас, да је Родофиникин умакао: тај гдас збуни становнике Београда још жешће, него глас о победама турским. Тим се Младен и његови приврженици користише не могаше боље бити: они говораху, да је бегство Родофиникиново имало ту цељ да распали крајњи раздор између србскога народа и његових старешина; није се имало зашто бегати од Турака, јер су се они врнули за Мораву. (7)

Када чух Кара-Ђорђе шта се догађа у Београду, он полети тамо“ њему изађе заруком да заустави људе што хтедоше бегати преко Дунава. Кара-Борђе изнова осети да је он врховни вожд народа, слободан од сваког надзора он стаде будити народ, идући из нахије у нахију иговорећи, да кад Турци немогоше освојпти Србију у пролеће, то зацело неће још горе моћи у време кишне јесени или зиме што за њом иде. Заједно с тим он прати изнова писмо у главни руски логор, описујући све што је било и прошло и позивајући Русе, као браћу и хришћане, да се нађу у невољи србекоме народу. Писмо то бејаше необично живо, и наличило је на прву преписку Срба са Русима. која је се касније под упљивом Родофиникиновим изметнула у канцелариско „краснорјечије“ „Срби су још живи, писао је КараЂорђе; народ је остао на миру и задовољан је са војводама. Нека Руси пређу преко Дунава на Турску страну, паће Србима бити лакше“. Најзад, Руска војска уђе у Бугарску и повуче из Србије Турке који су је пустошили. Још више пођоше на руку Србима распре које се распалише међу пашама; непријатељи српски, као и Срби сами, имађаху адет и вољу да се у тренутку успеха, покавџе међу собом; они онда стадоше са злобом гледати на срећу онога, на кога је она пала, и међу њима небеше никако слоге већ је свави тегљио себи. Само на, десном брегу Мораве још непрестано бешњаше Гушенац Алија са 12.000 војске; али је он морао Октомбра месеца отићи преко Тимока. Војна се поглавито сасредсреди у Бугарској.

Међу тим у Београду радознало очекиваху да виде, како ће Родофинивин пи митрополит Леонтије објаснити кнезу Багратиону свој одлазак из Београда. И на скоро стиже глас да су представили, да је изненадни одлавак Родофиникина морао бити због не-