Srbobran

Број 327.

,СРБ§6РАН"

Страна 3

Сад, браћо, на посао!

1 Ико и Сестре! Ових дана објавиле су многе овдашње новине, да је коначутврђен овај план у раду на помови хиљадама избеглица Србије и Црне Горе: Да се изнајме бродови и да се све избеглицс пренесу нз ЦрГоре, Грчке и Арбаније на земљиште савезника, — обично Француску и француске колоније у афричком приморју на I' федоземном мору. На тај начин зајамчити пе се овој сироти1 >и сигуран заклон и створиие се са њом непосредна веза. Бнке тиме, даље, омогуиено да јој се пружи сва помон, која јој се ^пути са стране. Пошто се тај посао збрине, онда ће се приступити раду, да се потребна помоћ пружи и оној сиротпњн, која је остала под аустријском, немачком и бугарском вланшу. У име прве помопи за ону сиротињу, која је на овај иачпн пашла сигурна скровншта, ових дана послао је Српскп Потпорни Фонд 50.000 долара, Срнска Народна Одбрана 26.000 долара. Иа тај начин главпи дсо овога озбиљног посла всћ је обављен: успостављена је непосрсдна веза између нас н наше свете сиротиње. Све што ће од сад бити потрсбно да се ради, то је да се, нашнм нсмаром, не склопе очи онима, којп су па нас упирали погледе своје; да се не сасуше грла онпма, који су Г ла нас упућивали вапаје своје — да сада легнемо свом сиап ом на посао!

ВЕЛИХЕ ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКИХ ДДНД

а

зраво и Сестре! ј ! Не ослањајте се одсада иа владе Србије п Црне Горе. Оне |'У данас олтари, на којима се мора одржати пламен наше буДућности. Сва снага, сва воља србијанске п црногорске владс у овим часовпма мора бити устремљена једној јединој сврси: јј.а оиреме и оп])аве војску, која мора узети учешна у послсдјвим борбама за одлуку овог рата. У једном свом разговору Бвих дана изјавио јо стари Пашић и ово: „...наша једпна ркеља је да будемо спремни да допрпнсссмо свој део коначлшј великој победп савезника.” У тој жељи садржана је једна снлна истина, која ових дана треба да одјекне у срцпма сваког свесног Србина, сваког разумног Хрвата, сваког паметног Словенца. Без тога удела у коначној победи савезника наша будупа слобода неће бпти стечсна. бипе поклоњена. То знају србнјанска п црногорска влада; знају да од тога зависе читава столепа наше будупности; да све зависп од тога. Гадп тога оне су принуђене, за љубав будупности нашега це■ локупног плсмеиа, да све оставе на страну, да свс друго жртвују — само да спасу, сачувају н опреме српску војску за ту коначиу победу. Браћо и Сестре!

__ Ми смо тн, ми сиромашни радници у Америци, које је запа [Вла исторнјска задапа да чувамо збеговс, у којс се склонила

[пејач нашнх ослободилаца. Ми смо ти, ми сиромашни радни|ци у Америци, које је запала историјска задапа, да бдпмо над нејачи оних јунака, са чнјнх пемо крвавнх руку прнмитн Л'утра слободу. У историји целога света никад није на слабнМја плепа ностављано теже бреме. Али у историји света ннкад I није на слабпја рамена постављана сјајннја одора. Пазимо се да сс подтим бременом покажемо како ваља, да се под том одором покажемо како доликује: пазимо се да ту исторнјску задапу одиграмо на онај начни. на којп пе синови, родитељи и мужевн ове нејачи одпгратн своју. Душу своју заложпмо, српе своје уложпмо; одвајајмо од уста, скидајмо са тела — дај 1 мо сада све! Два најстарија света гледају данас на нас, на пајмлађи I свет мсру световима. На нас глсдају старе феничацскс насео Г бине по афричком прнморју.које су некад децу своју у огањ бацале да сачувају независност и слободу своју; па пас глс| дају стари грчки и римски градовп, који су некада своје адпђаре раскивали у оружја да бране слободу и незавнсност своју. Иа нас. гледају да впде: како пемо ми дочскати уцвељсне родитеље, ојађене љубе и изгубљену децу онпх.којп животе | сгоје полажу на олтар слободе н незавнсностн наше! Скидајмо све са лсђа нашнх, истресајмо све из кеса нашнх — дајмо све што имамо! Учпнимо све, да на леђа наша наву чемо одоре, које пе сјајем својим засенути све што беше у историји; да у руке својс прнмнмо благо, које пе наджпвнти

све што ће оити у историји!

Србн н Српкнње, Хрватн и Хрватице, Словенци и Словенкиње: Ево часа, за којим смо жудили — да се покажемо равиим онима, који отопише крв своју, просушс кости своје и сада, ево, на жртву положнше и последњу имовину своју: незбринуту нејач и пазоштнћену сироча гшкоју! Сад илн никад има да се очитује: илн смо брана или душмани! Напред, брат ко је: Ко има новаца — нека даде новаца! Ко има одела — нека даде одела! Ко има обуће — нека даде обуве! Само нека даје, даје одмах и даје стално! Од нас се не тражи милостпња, већ се тражи да обавнмо један историјски задатак — да одржимо и издржимо оно, што нам у аманет оставише они, који пођоше да за нас гнну! Све прилоге у вепим пошпљкама треба слати на: В1Ј8Н ТЕКМШАћ ВПЛ)С. N 0 . I. • ((от Зегђјап КеНе!) ВгооИуп, N. У. Све новчане пошиљке на: Српсиа Народна Одбрана 443 \УеБ 1 зз 8*г ее» Меуе Уогк, N. У. СРПСКА НАДШША ОЛБРАЧА

Србин из Америке. Пре неколпко времена обећалп смо да ћемо донети читав низ прнча о последњпм борбама у Србнји. Данас хоћемо да откупимо своју реч. Ево прве од тих великнх прича. Било је некако у августу месе цу када је у „Српском Гласнику” поздрављен полазак нашега Јова Геруновића у Србију овим речима иекако: Чптаве месеце ишао је Јово Геруновић по кали форнпјскнм плаиииама да се опорави бар толико да може отпћн у Србију и тамо положпти ко сти своје. Јово Геруновић пошао је болестап у Србију. Днаса, негде између Пећп и Лндријевице, можда п Подгорице. међу хиљадама певољних гро бова палази се п гроб нашег Јога Геруновића, човека, који је можда младост своју жртвовао, да од Српства у Амерпцп учини оно што је оно данас — дика п понос наш. Један од добровољаца, којп се ово даиа вратио из Србије, нричао ма.м је ово: Једпог дана закуца Јово Геруновнћ на моја врата: —Послао ме је уредннк Српског Гласннка да се нађем овде п виднм што могу послужптп. Готов сам за све.” Поведем га у санитетску упра пу. Одредише га у Стуартову мн сију и Јово пође према Пироту. После неколико дана опет неко закуца на иаша врата. Отворим их н паш Јово опет: -— Вратпше ме оии из пол,ске болнице. Рекоше да сам сувише слаб и да ннсам у стаљу тамо пружптн пикакве помоћн. До шао сам да видим, могу ли нпак овде што учинити. Кад је првог даиа дошао у Кра гујевац над град су долетнлп аустрнјски ероплани. Починили су чуда и нокоре. Ну Јопо наш ннје марпо за све то: дошао је ппак у страшнп Каргујевац, да се пађе прп руцн. Пођемо опет у санитетско оде леи.е. Пошаљу га у Крушевац. Ту је остао до повлачеља српске војске. Кад је куцнуо тај страшни час, нашег Јову узелм су за руку, нзвелн га иа улпцу, показали на страшнн Јастребац и рекли: — С лепе тн је стране Ниш н.ега су узели Бугарп. С десне ти је стране Краљево — њега су узели Аустрнјаицц. До којп дан стићи ће Немци у Крушевац. Ку да ћеш ти. Јово? — Ја где српска војска — одговорио је кроз кашаљ наш Јово Геуриовић п нагао је преко нај већпх планина пут Рашке. Онда нам је наш добровољац настаппо причу: Између Краљепа и Рашке срстнем се опет са Јовом. Кашљуца п дише тешко, али иде. Стварн је оставио у моме сапдуку, који остаде у Крал>еву. Из Краљева га је гопло за Рашку мој најмлађп Срат. Поздравих се са Јовом п кретох даље да отпратпм Енглес ку Мисију. Једног дана пзбнсмо некако у Мптровицу. Свет врвп као на ва шару. Од једном пскрсну преда ме Јопо. Закашља се тешко, погледа ме тужно н рече: — Дај мп револвер! Не могу дал.е! Видим до чега је дошло. И не марлм внше ни да жнвпм!... Дај мп револвер! У џепу ми је био једап револвер, којп ми је за успомену дао један поднаредпнк у Крагујевцу. Али зар он за Јову пашега? Сузе су ми врцале на очи, алп некако ппак сабрах снагу, па га као прекорпх: — Ннсмо сами, Јово! Цела вој ска одступа. Старцп, жене п деца. Што бп то чпнио? Напред само. Впдећемо мн п других дана сем овнх.... Послуша ме. Да си га тада вп дио пољубио бн га. Кашље, једва се креће, али се днже п крете напред... Дадох му кључ и рекох: — За нама иде мој најмлађи брат. У н.ега је мој санду, а у сан дуку твоје ствари. Ево ти кључ, па кад се нађеш с њпме, отвори сандук и извади стварп. Ја мор-

ам ове женске спровести до Драча. После ћу се вратпти натраг. Ти са мојим братом хајде право мојој кући. Отац ми је остао у Краљеву, мати у Горњем Милаиовцу. Пођи с њима и реци ко си, а за остало се не брини. Оли, Јово? Чекај ме код наше куће и буди без бриге! Ту се растасмо. Из Митровице ми лођосмо у Призрен. Из Призрена натраг у Пећ. Ја у Пећи, а Јово преда ме. Блед као смрт. Једва се креће, кашље загушљиво. Пзазпа ме па страну и ноче да заклиње: — Пајо, дај ми пушку! Ово оде далеко! Ја видим пећ што је. — Што је? — викнух ја озбил>по само да га окуражим^. — Оде Србнја нагаа, а ја сам се заклео да у Србпји оставим кости — одговори Јово. — Одавде, па до па крај света све је Србпја —- рекох му ја. Ср бнја је дапас иа леђима краља Пстра. Где он седне Србија се одмара. Где он клекне Србија се Богу моли. — Дај ми пушку, тако ти свега на свету ! — заклнње он. Ја извадпх револвер, избацпх меткове и рекох: — Јово мој! Ови су тешки да нп, то видим ја и свп ми. Али за Србнна није сада да днже руку па себе.... Пред нама стоје још само ове плапнне. Онда смо у Подгорпцн. А ко зна што нас ту очекује? Немој то чинити, Јово! Немој днзати руку на себе! Оборио је очи доле наш Јово. Замнслио се дуго. Онда се закашља тешко па рсче: —• Добро, Пајо, чекај ме у По дгорнци! И то је бно мој последњн поздрав са пашим Јовом. Окретах се п десно и лево у Подгорицп; распитпвах кога сретох: Јове нашег нигде!... Ти се чуднш томе, а ја пе. Да сн прошао ма п једно.ч оннм врлетнма, никад се чудно не бн, што наш Јово не стнже у Подгорицу. Вук или Ар наутнн, студ илн глад -—-тек наш Јово Геруновић почива негде у страшин.м Проклетијама...

ших. Ну и у овом најцрњем часу у псторији наше отацбине ми иисмо изгубили веру у Бога и н.егову правду; нисмо изгубилн веру у себе, у наше савезнике и у човечанство; изгубили нисмо веру у вечити папредак света, којн стално јури напред, ма да неких пута кроз реке крви, кад када преко рушевина парода и цнвилизација. Мн Срби се боримо за продужење нашег пезавпсног пационалног живота. И у исто време боримо се за независност целог Балканског Полуострва. АI устрпја желп да се пробпје до ! Егејског мора и до Солуна; Нем ци до Мале Азије на своме пуI ту за Персијски залив и Индпју; њпхов пут води преко Србије. Ну мп не желимо да њима за I вољу жртвујемо своју политич! ку и нацноналну самосталност. Наша је дужност да нм се одупремо. Знали смо што све у тој борби нмамо да жртвујемо. Као иарод будне свести о пародној

кобу са тежњама н политиком х» чи је у Лс [Ц^-.-ли бн Енг,-

бзбуршке монархије. Државн ци Аустро-Угарске држали с^, да југословенски покрет, тако р-' пасан за њпхову државну целбкупност, иотнче из Србије, и дк

и цела југословенска идеја. То је судбоноспа погрешка. Чак и да Србија остане скршена —што неће бнтп — идеал уједињења Срба, Хрвата и Словенаца не би био и не може бити уништен. Као идеал он ће живети док не буд остварен. А југословеиско уједињење, остварено и утврђено, бнће снлна полуга за слободу инапредак старе, али препорођеие Енропе. Незавпсност биће сачувана ипак.

Лоидои, и питао ме, да леска могла послати је

диу ескадру и нешто воЈСке у по / моћ његовој земљи у њепој бор/ би за Котор. И ја сам намерно’

^збјавиатај брзојав у Лондон Де

би се кршењем Србије скршила'\д»С., Екснрес — намерпо, јер је

Данас, на жалост, то уједињење изгледа удаљено, далеко од спог остпарења. Чак и слободна Србија је данас пала под теретом рата. Наша будућност и будућност југословенског покре-

особностп, увек часној, увек по-1 уа внсн данас у ратним терази-

Ево вам паше прве прнче. Тужна. Не. То је права српска при-

Кад један болестан човек креће нз Саи Франциска, одлазн у Крагујевац, н враћа се натраг да у чељустима вукова, или на цефердар Арнаута положи своје ср це, ту прргтлје плпчп п почиње песма. Од свих народа на свету тако може љубнти Србију само Србин нз Амернке. Сад пазнте: Ово што испрнчас.мо о иашем Јови Геруновпћу — то је само оно, што иа њему снази онај човек, којп га је пос.матрао са стране. Али прпча, која бн објашњавала она чуда, која су се тих тужиих дана однгравала у души нашег — Јове Ге руновића — спава мртвим сном негде па страшним Проклетнјама. Ко може, ај, ко сме и за једап часак само да помнсли, кака је бура буктпла у прснма нашег Јо ва Геруновнћа онога часа, кад је иа њега насртао вук, или налетао Арнаут? Нико! Ту престаје памет п почпње да говорн оно, што човека ставл.а па равпу иогу са богом свемогућим — пзвором суза н утоком уздаха. Еј ,браћо: нити су ово ситни дани, нити су пред нама мали људи. Чуда се ово дешавају на наше очи. II ми сматрамо да би бпло грех иеопростив, када бн ми само п покушали, да та чуда нли објашњавамо или тумачимо. Довољно је само рећи : 1915, го сподње године један Србин из А мернке пође у Србију, нити да у њој копа благо, иитн рове за положајима, већ да у њој остави костп своје... Пође и учпни... И нпко више под овом капом небеском не засведочи љубав Срба у Америци према Србији као што то учини јово Геруновпћ... Слава му!

СРБКЈА НЕ МРЕ, ЛОКЛЕ Ш НАЛЕ

У-„Њујорк Трибјун”, у броју од прошле педеље, обавио је г. Чеда Мијатовнћ један занпмљив члаиак, који преноснмо овде у целостн. Нарочиту пажњу скрећемо на онај одељак у овом члапку где је реч о судбини Србије за случај, да у овом рату по беде Немци. По мишљењу г. Ми јатовића, сви су изгледи да ће Немци, ц у случају своје конач не победе, очувати независност Србпје. Одузеће јој Маћедонију да њоме иаграде Бугарску за пружену им помоћ, али ће иначе Србију оставити на миру да постоји као пезависна држава. Можда ће променити само династију, која ће им битн повољннја. У том случају, г. Мијатовић др-.к-и, да бп се Србија

Словеиа и у опште прекинути сваку везу са осталим Словенима. Те су тврдње врло занимљипе и о њима ћемо посебно говорити. Чланак г. Мијатовића гласи: Наши пријатељп говоре о нашој народној трагедији. Ми им захпаљујемо на њпховој доброј ВОЛ.Н. Алн ми још не пролисмо суза у овој пашој несрећи, нити ћемо их лити. Жене наше трпе муком; људи наши гину муком ; наше туж но бреме носнмо ми мучећп. Па ипак у тој трагедији пашој спетле нам зраци наде. Изгубили смо, у часној борби, све земље наше — краљевине, коју смо подигли из рушевина силом љубарипрема насдеђу на ' ' твовања

носоној, ми смо решили пре „да умремо у лепоти”, него „да живи мо у стиду.” Један од основпих узрока овом рату је овај: Немачка и Аустрпја су желиле, из економскпх н политпчкпх разлога, да балканске државе потчине својим пнтереснма. Њихове тежње су захтевале то. Аустрија је желила да скрти југословенски покрет илп потчињавајућп Србију путем дипломатских заврзлама или рушећи потпуно Србију силом грубе оружане спаге. Убиство аустро-угарског престолонаслетника и и.егове супру ге у Сарајеву, главном граду Бо сне пружпло је нагап.м пепријатељима привидан али неискреп повод објави рата. Дозволнте ми да нзјавим најодлучније да је Српски Народ, као народ, жалио и још увек жали над убиством падвојводе п његове жене. Као народ мп то убпство осуђујемо. Одбпјамо га као злочнн ко ји је у стању само да баци љагу па нашу иародиу ствар. Мн се трудимо да иашу народну борбу водп.мо са.чо часним оруђем, оружјем и начпном достојннм народа на гласу са своје частн п витештва. Ја бпх желио, да наши амерпчкн прнјаин имају парочито на уму нагласак којим се служим када побијам ове оптужбе, да је Србнја нмала икаког учешћа у гадном злочину почињеком у Сарајеву. Као народ, сломљен од туге, утучен несрећом, али духо.ч никад клонуо, ми се у збиљи надаМО да 'пе Наши савезпнцп — Енглеска, Француска, Руспја п Италија — победити; да ће као победницп писати услове за ста лан мпр који ће. можда, иреуредптп Европу па темељу стварања пародних држава. И тада ће земљиште Србије бити уједно повраћено српском иароду, и Ср бија, Босна, Херцеговнна, Црна Гора, Далмацпја, Хрватска, Сло веннја, Бапат и Бачка бпће уједињспп у једну велику државу <41 14,000.000 становника. За напредак света. Тако уЈедињеии, наша ће врућа жеља бптп, да узмемо учешћа са осталнм народима у раду на напретку света — папретку, којн значп више морала више духа, већу срећу. II самн у велико демократскн уређени већ сада, ;матраћемо за своју дужност да допринесемо полету демокрације по целом свету док сви народи једном пе буду повезани међу собом великом п правом брат ском везом. Сада, када изгледа да је Србнја као држава изгубљена, када смо пониженп, утучеии тугом када иам је душа у подгроцу па свом је месту да не> дамо, да нам се нада угасп пред очима. Наши непријатељн ппсу у стању пикад уништити наше тежње, ко је су саставип део нашег бића. Србп из Шумадије, (нз срца дуиавске Србије) дигли су народни устанак против Турака 1804. И они су били први Хришћани на Балкану који су почелн буну. Борили су се сами, без ичпје-помоћп, п успели су да до бију самоуправу од султана год. 1817. Ова самоуправа, захваљују ћи Русима, добпла је свој’у јамчевину међупароднпм уговором од 1829, (прпликом преговора за мир у Једренима). Прва мисао ослобођене Србије, била је, да поради на ослобођен.у свих других Срба, који су живили под непосредном влашћу (да не речем јармом) Турске и Аустрије. Са свим је природно, да су Срби у Турској и Србп, Хрватп и Словенцп у Аустрпјп упирали своје погледе на слободну Србију. Чак и високо културни Хрвати и Словенци по чегае радитп па политпчком здружењу са Србијом, у толпко пре, што су Срби, Хрвати и Сло венци п по крвн и по Ј - езпку један и нстн народ. Народни идеал могао се остварити само одва Ј’ањем Босне, Херцеговине, Далмације, Хрг.атске, Словепнје, Ба ната и Бачке од Аустро-Угарске. Без сумње овај нацпопалнп идеал Југо-Словена (Србн, Хрвати и Словенцп зову се тим зајед-

јама. Ако Савезници победе, уједнњена Србнја бпће могућа. А ко Немачка победн, тада ћемо морати изгубити бар Маћедоиију, колевку нашег народиог песннштва. Алп да ће непрнјател>и покушати, да унпгате независност саме Србнје, то не изгледа могуће, па ма како се рат свршио. Аустрпја не жели, да прими још впше Словена у себе, а да Србију даде Бугарској ова би била тада сувнше јака па бп, природно, с временом почела

тецгло .бидо претпостављати, да ће Енгтеска одговорити, када не одговара Италија, која има на расположењу 2 милијуна добро опремљених војнпка. Зашто ИталиЈ - а не прптече у помоћ у овакој кризи, то је једио од оних питања, иа која је немогуће сада одговорити. Напуштен од Савезника, за чи ју се ствар тако верно борно, и крај своје јуначке војске, сведене на шаку у дроњцима, што је сада остало краљу Николи да чини?

СПИСАК ПРИЛАГАЧА ЗА НАРОДНУ ОДБРАНУ:

С. БЕТЛЕХЕМ, ПА.

По 2 долара Лазо Трипановвп, во 1 долар 50 цснтп Јово Дракулвк, ђура С. Цревар, Мпливој Леив, ђура Иванпшевпћ ђорве Куртешанип, Алекса Атапасијевнћ, ђура Марпјац, по 1 долар Нпкола Цревар, Псра Бскпћ, Јоспп Лавпћ, Милога Јовнчнћ, Алекса Чордак, Стево Зорпћ, Гаде Миљевић, Гајо Иванић, Мнрко Кошутпћ. Илпја Оужљсвпћ, Благоја Угљешпћ, Нпкола Сарана, по 50ц. Иетар Арапреловић, Тројап Матпјевпћ, Панта Са вић, М. П. Стојан Штековпћ, Спаса Рајип, ђура Чучковпћ, Стсва ђерасимовић, Жпвко Бпцковпћ, Нлија Балпћ, Жпвапа

л ■ тлвко хшцковпћ, и.ипа налпћ, Жпвапа снорити Аустрнјн господство иа и. Балнћ, Мвла Ј. Дракулпћ, СпмаБороБалкаму. 1 евтонска политика и та , В аса Дракулвћ, Петар Радуловвћ, Ј. ТРПТПИГк-П МТГИОМИО ['НПОПН НПАЛФ 1 Т... г.а - „ „ ...

тевтонска уза;амна суревњивост Дракулпћ, 1;ура Тумбас, Мита Жпвапов, посл) жнће 1 ам да одржимо на- Јосип Чордаш, Спма Пвошсапп, Драгпћ шу иародп) независност п ако I Дракулвћ, Адам Арбутппа, Марко Сузпћ, ћемо бити нрнспљени да се од- Нвладвн Васпћ. Јосип Јандрпћ, Раде Гаречемо ндеје уједпњења Слове- • ш Ј аш - Јоко Маџарац, Нпкола Позпапона. | вн,1 > Мпиан Прусац, Мпле Остојип, Пава Зорпћ, Мнле Мпљевпп. Стојап Мепића-

Ово је црно и страшно време., ,, _ „ . Мпјош не знамо какав ће конац " пн *. М " лош Ло ??" ћ ’ С Г ја “ Чг,г,Ј т 0!! ' ,ћ ' л-?,.-..; 111ф , _ Илпја РаЈШИћ, Мплап Јањатовпп, Јован >\ н, што удес носн нашем дра- Бормунпца, Јово Чучковпћ, Трпша Маргом народу. Ну ми ипак гледамо К0ВМ1> Г ,ожо Сузић, Петар ркјпћ, Пава напред н плам наде још увек Лукач, Јово Вучетиг,, Мплош Родпв, Јогорн у срцима нашим. вап Чордаш, ђуро Путнпк, Аптоп Кљапв, оа трагеднјом Србије, дошла Сава Руппв, Петар Вујновпв, Марко Рајје трагеднја Црпе 1 ‘оре. Ма што.кпв, ђуро Трпвааоввв. У пзвештају од било од ових замршених вести, Ц децембра лзостало је пме г-џе Мнле Ј. које стижу о предаји Црне Горе Дракулпва, која је прпложпла 2 долара, њена трагедија је неизбежна. |што се овпме псправља. Јуначки Црногорцп подлеза- индиана ХАРБОР, ИНД. Iи С У лагано глади. Чак и у ре- По 10 долара Спмо Вујновпв, Јордан

довинм прпликама, за време мир ђергевив, по 5 долара Брапко Станпк, но, Русија је слала бродовима Илнја Грубпв, по 3 долара Тапаспја Но-

шенице да помогне псхранити ваковпв, по 2 долара Нпкола Смољанац, становништво Црие Горе. Дмптар Грубпв, Ппкола Пјевап, ђуро Пје ГГрнлпке нису биле п^бољша- 1|1Ш ' ( - ташша Чанак, по 1 долар Мпле

40.000 људн, то Јест, она је мобп- та> ђ 0 ко Томпв, .ДЈпле Растовац, Жарко лисала све мушко становништво Мпјпн, ђуро Пјсвац, Мвлош Босппв, Песпособпо за оружје п ратну слу тар Лукпв, ђуре Вучетпк, Тоде Крппв, Жбу. Овп људп н дечаци бплн су Лука Предовић, Стсво Опачпв, Нпкола Ма послати па бојно поље и пољо- ркв. Павао Врансшсвић, Душап Форгпв, иривреда, онако сиромашна, сва п0 ?5ц. ђоко Мрввк, по 50ц. Тодор Љује остала у рукама жена. тпца,^ Мпладпв Кукпв, Илпја Воснпв, Ла У борбама у Арбанији у Сап 30 ^ ерквз ' ' н,атн Ј а Ловрпк, ђуро Саџаку 1912 н у Маћедонији про- марџп , Ја ’ Сава Косијер ' Л // а Мк Ј° Т0 Р°тив Бугарске 1913, бпла је више ПсТ , ар М / љановић ’ Мпљ : Ј 1 у 'Ј' Ј ВШ). 110 2 лп. Потап Локпап. .Тлили

љановпв, ио 25 ц. Пстар Локвар, Јован Лон?0 десстковаиа црпогорска армн , 1ар> Г)Јаго СпнпГ)> по 10 ЦС11ТН Ј 0 вап Ма Микадау целој њеној исто- тард, ио 50 ц. Марко Љубоја, Тодор Га-

рмји иије Цриа 1 ора толико би- ковпп, Јово Млареновпп. ла у црио завијена. Никада ни- • је била оиа тако страшно нзиу- „ _ ру ]*» НЕВ рена, тако исцрпљена у храни и ,. д 2Ј ара И г г< ' Мплапло Н' 1 т . 1 - Ј 1 по $5.1;> Васо С. Дракулпв, по $о.00 Мпр џеоапн, као што Је бпла у лето ко м Ммаши> п ‘ §3 У 45 ’ Пс п . д р 1914 . II тада Је баш било када Је ку1ВВ> п0 §ЗЛ0 Љубомпр м . Лалпћ/по ДустрпЈа почела нов п још сдра- $2.50 ЈМпле А. ИрпОпћ, по $2.00 Душап шиији рат. Па ипак п тако оса- П. Пендо, Спма II. Грубпп, Раде II. Дракаћепа Црпа Гора је сјајно се бо кулић, Јово С. Карпп, Никола Његомпр, рнла уз српску војску, упадају- во 1 долар Псак М. Лукив, Нпкола Љ. ћп у Босиу н Хсрцеговину у је- Поповпг,. Будс Жакула, Нпкола П. Драсеп 1914 * * кулпв, Петар Мплекив, Проко ВукобраНпкач отмппд товпћ ’ К УД ПМП Р И- Дракулић, ђорре М. тт Д Д Р • Дракулпћ, Софпја ђ. Дракулпћ, Мара С. И °Д. та Д а опа ЈУ пачка м: ла ВОЈ Грубив . Јово п . Нарапчн«, Данпло И. Ста ска ннЈе се никад одмарала. Гу НК0ВИГ1> р а де М. Лукв«, Мплош Ј. Мандабитак у људима бно је Језоппт, л , пв> Нћкола Дслп«, Којо Дерпкрава, по док се с друге страпе пз дана у 50 центп Јово Милеуснпћ, Сово Д. Стандап спе то Јаче осећала оскуди- ковп«, п што је у прошлом пзвештају пца у хранн н џебанп. Када се срп зостављспо крпвпцом слагара: по 1 доска војска повукла у АрбапнЈ’у, аа Р Спмо П. Грубп«. Црна Гора остављена је сама, да _ БОРНЕТ, Ваш. се бори како може. ! ЈЈо 0 Д° ла Р а Томо Мпсита, Стево РајА сад опет, једио за другом, по ' 1евиг Ц Л| ' Т0 " Петровпп, по 2 долара Јоказаше се чпњенице, које је те- впцп С ' Мпш ’ Стевап Ја “ ћ ’ 1авро Ј ' п Ј . Ј _ ОладоЈе, Мато Спкпмпв, Спспап Ввсшко обЈаснитп. Зашто ш.Је бар ковпћ> Мп ., спк0 С1апбук> по ј ДОЈар Мнр један део српске војске остав к0 љ Мплошсвп«,, Јовап Пецељ, Јово М. л.ен, да помогие Црпогорцима? Лаловић, Дане Блапуша, Пвап Вероја, Фи (Овде нам се чни, да су се г. лпи Мпкулп«, Мато Каталпппв, Мајк МпМијатовнћу неке чпњенпце ома- лер, Ивап Мпшковпв, Аптоп Аптоповнћ, кле. Један део српске војске бо- Љоасо Батпннћ, Славоппм Леов, по 50ц. рно се с Црпогорцнма све до о- Л. Нпмцпк, Матко Папћ, Раде Јерковв«, своЈ’ења Скадра. ТТре некп дан ау ‘Ч а Р тпн Долич, Пван Лалп«, Пвап Ватастријски звапичпи извештај ја- повпћ ’ 0, ЧФ°Р к Р°»о та > А"ДРУ КРУ ЛПП - Н пља, да је заробљено у нсточппм вап 1ом " ск ’ и д вап л “ пћ по ЈИ" и >’ т ’ п0 . Ј тг ‘ Ј 2оц. цурпца Ацпћ, Отјспаи Навловпћ. ио крајеппма Ц. Горе преко хпљаду . 2 ДОЈар ^ МпЈСпК0 Стапбук по ч п србпЈанских воЈника. ЈЈГто пак. ири пд србнјанске војске ппје било на | Сакуппо брат Жарко Ракпп: по 7 дол Допћеггу, објашњава се тиме што ара Мапе Ровчевпћ, по 5 долар Жарко је Ловћен немогуће браннтп без 1’акпћ, Милап Гончсвпћ, ђура Растовац, топова, а србијанска војска пи-[Љубан Манојловпв, Мпва Радаковпћ, по је могла пренет своЈ’е топове 3 долара Мпле Мплковп«, ђуро Растовац тамо у последњем часу. Даље Мшош Гвоп«, Дапе Гвопћ, по 2 долара долази п питање: да ли је у опш- ћУР а 1лувап«, Веса Бавппскп, по 1 доте могуће бранптп Цриу Гору Ј, ар г иа Т? Рак,,ћ ’ Смнљапа Рончеваа, 1 У ' л • • ■ ТО/ 1 лОII I I (1 ГП 11111 , без учешћа флоте, која бп јој

брапила пзлаз на море? — Пр. ур. Срп. Днев.) Загато понављанн апели краља Николе на Савезнике а посебно на Италију оста ше птпуно без одговора? Зашто талнјанска флота, или енглеска н француска флота, не дођоше пред Котор, да спрече аустрпЈ - ску војску, да отуд напада на Цр ну Гору? Ма како се то објашња вало није могуће отклонитп закпључак, да је мала Црна Гора бесциљно иапуштена од савезни ка, припуштеиа својој судбинн оида, када се опа борила до последњег и— *'

Стефан Цаганнћ. АКРОН, О. По ?5.00Глпша Дончар, Благоја Дончар, по $3.00 Тодор Лопчар.

Впд Вуић, тајник

иос

зос

пгетпллЋУЈте сг пп

С>пски Днсвпик кши излпзи свлки дли п ценл ПУ ! Л ЈС зл с. д. лмггикс нл Г 0 Д. ».00 ! Т Пћ П 0 ЛА Г 0 Д. » 1,50 II ЗЛ КЛПЛДУ пл

годипу м.00| мл полл годике м.оо ,