Srbobran

М1ЈМВЕК 344-

ПЖЏГ ТОКК, М. Т. ТЈШКЗОАУ. МАУ 25, хдхб.

ГХАЖ VI

СРБОБРАН

српс; и нлнод: и шјсг и орган слвјпа сјкдип ених срба слога

5РВОВРАИ 5ЕКВ МАТ10МАЕ РАРЕК АКЦ ТН* ОКСАИ ОР ТНЕ 8ЕКВ РКОККАТХОИ „г ппу

БРОЈ 344.

ЊУЈОРК, Њ. Ј. ЧЕТВРТАК 12. МАЈА 1916.

ГОДИНА VI

~х~х~х~х~х~х~х~х~х~х~х~х— :~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~х~х~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~:~х~:~:~х~х*

ф СРБИЈА У ОКОВИМА ф ^. : „х„х~х~х~:~х~х~х~х~х~х~х~:~х~х~х~х~:~х~:~х~х~х~х~:~х“:~х~:-х~:~х~х~х~х~х~х~х~:~х~х~х~х~х~х~х~:~х~х~х~х~х~:~х~х~х~х~х~х~х~х~х~х~:~х~х~:~х~х~>х~х~:~> -х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-х-:-'

Др. Николај Велимировић. Лопдон “Њу Витнес”, април 1916. Цар Впљем покорио је Србију својјш четама и тако спаро срам н стид са увек и свуда поралсеног аустријског оружја; појачао јс Турску у њсној верпости прсма њсму и дао је ирилику бугарима да сс ушуњају у Србију га задња врата. Отуда јс њсгопф моп порасла врло у Мађарској, а у Вугарској га по.чдравише ускликом: “Здраго Госнодару!” Про но што јс Вијбсм пошао из Берлина за Ниш написао јс свој чувсни ироглас Србима, пазивајупи их “моји витешки п хоројски Србијапци.” Али по што је дошао ил Всрлииа у Србију, срео сс са нсколико Мађара н најугледнијим Бугаричп, иикад вишс нс спомсну он »гКГ. “Срсин”. У Иншу јс говорио он врло дуго; спомињао јс свс изузев Ј)счи “Србин” и “СрбиЈа”. Мора да су му, пјш прелазу Ј 1 ске Саве, рскли да у Србији н нема Срба вишс, да у С]:бнји живс Мађари, Вугари и Немци. Иутујупн од Веограда за Ниш, заиста сс могао лако увсритн да у тој засужњсној зсмљи и нема Срба више. Жељезницу држе Немци. Па стани'цама железничким говори се само нскачки и мађарскн. Када је дошао близу Ниша, Виљсм је могао чути и трећи јсзик, којн сс данас на глас разлежс по Србнји — јсзик њсгових бугарских савсзннка. Свс жсљсзннчке станице од Београда до ђевђелије претвориле су се, тако ренн, у војннчкс станове. Србину се не дозвољава да се само и прнближи жељезници. Србнма ннје дозвољсно да путују жсљезппцама, осим оннма који су осуђени на прогон нз једног места у друго, на “испаштање” својих грехова, или онима којн су у стању да нађу кога заштнтника међу свсмопним властодршцнма. Ну ипак нико, имао | кога заштнтннка или не, не може уки у жељсзннцу без војннг чке пратње. Нсмци су заробили свс љу‘где од еедамнаесте до педесет пете године. Ово је дошло после нрогласа Виљсмовог и гснерала Макензена Србима: “вратнте се вашем животу и јпословима вашим.” / Српска влада, пре свога повлачења кроз Арбанију узела је све способнс људе собом, •.а их спасе. Остало је заробио нспријатељ, па и све неспособПа ипак Нсмци се нису за-

[орољили само тимс што су узсли свс људо од седамиајсст" 1 до псдесет петс године; узсли су скоро све дсчаке' од дес:то године на вишс; узели су н •тарцс од шездссет-пете, ссдамдссет и све ипвалиде, појпичког доба. Комисије су сабрале све људе у Србији и почс лс их распитивати за годиге. “Мени јс педесст и седма година.” “Нс, ти имаш истом чстј дг сет и седам.” “Мсни је дванајсста.” “Лазксш! Тн имаш седамнајсст година.” II Срби су мучали. Тако се врбовало у Србији. Пр иј)с него то сс ради п сада. !)[)оз (!рбију ПЈшређсн јо лов па људс, по сслима, по шумама манастирима п свуда гдс сс могло само замислити да се људи могу скрити. Мст;у овим “новацима” пма много људи болесних од сушицс, много богаља, много њих само са једним оком. Свс их одводс из Србије. Куда? На дому су осталс само жснс н мала деца и глад. То је сада народ Србије, који лебди изМСђУ ЖИВОТа II СМЈ1ТИ. Алп г.-с ;*у људи нз Србијс одведени? Где? Сав мстал однгли су Немцп •13 Србије; чак и внљушке и кашике. Ножеве и секире покупнли су не само као мстал всп, наравски, и као оружје. Наредба је била да сс “Србија разоружа.” Однсто је и свс пољопривредно 0Ј»уђс. Металан новац у Србијн је пј>ло редак. Попљачкано јс свс што је од метала вреднло, ланци и адиђари: то јс чнњено још у самом почстку најсзде. Тако даиас у Србији, у Срба наравскн. пема никаквог метала, ни у ком облику или од какве вј ) сд ности. Најстрашнија последица тога нијс још наступила. Она пе доки са доласком пролеиа, када ночнње да се ој)С. Ко ћс оратн У Србији, када данас тамо љу-

света литургија. Прво јер свеш теника нема. Друго, јер у Србнји данас звоиа нсма. Нсмцн су поскидали са српских ЦЈ>кава звона, можда да их преливају у топове. ТЈ)еће — српски свсштеници нспс да се у цркпама моле за воје нове владаЈ)с — Фрању Јссипа и краља Фердинанда. Ради тога се вређају сјшски свештеници, тамниче, ударају на муке. С подсмехом нм се дају “савети” да иду у бање, да би народ мислио, как< сс у црквама не чати литуЈМ ија због болести свештеника. Српске жене и деца и богаљи и слспи данас се шапатом моле богу у Србији. И данас они долазс нсдељама цјжви, муком прилазе вратима и праговима цркве, падају пред љима и, када их целивају, врапају сс дома тпхо и нечујно. Вугари не дозвољавају Аме

трнаЈест година. Након повлачсња српског непријатељ јс исекао свс српске рањснике, кој'и су били теже рањени и које је требало дуже неговати. Избеглице из Витоља и околице причају, да су бугарске власти наредиле становништву да се пријави ради пописа. Одмах затим издата је наредба да се у Софију упуте сви Срби, који су ту дошли из граница старе Краљевине Србије. То је значило, да се одатле КЈНшу сви свештеници и учитељи. Држи се, да ниједан од њих није стигао до Софије, сни су на путу »сечени. Бугари се сами хва лс да је ова наредба за пут у Софију, била миг за касапљењс. Тако се сада говори за некога, кога нема, да је “пошао у Софију”, што значи, да су га Бугари смакли. На исти се начин постутш ц

ди нема? Жене би истина моглс заменити људе. Али како ћс оне орати када су Немцн извезлн из Србије сву стоку: све коње, волове, кравс, свнње, I овце, козе; да их коље п једе нопријатељ? Па би жене, можда. могле саме вући и плугоI ве, замењивати коње и волоI пе! Али што да вуку, чнме да ору, када јс непријатсљ однсо Ј сав металнп алат, све пољоПЈ)ив{)едне справе? Ту помоћи пема. Камен и дрво су једине ствари којима се данас српске жене п деца могу служити пјш пољопривред-

ним радњама. “Воце” европскс просвсћености, Немци, сјурише се у Србију и ринуше Србију у доба кад су се људи служили алатом и оруђем од камсна, у “камено доба”. Данас у Србијн налази се још нсшто кукуруза. У Србији влада всћ полу - глад. Али с пролећа почнљс нрава глад, мора од глади. Како ће сс мајке и деца у Србији — јсднно становништво Србије — радовати, као други свет што ће, продећу н цве.ћу његовом? Већн део српског свештенства одведеи је у ропство, осо-

бито млађп и пстакнутији. При својој првој најезди 1914. Аустријанци, у једној ратној наредби, обепавалн су две стотине круна награде сваком војиику ако улови и доведе жнва српског нравославног свсштеника. Ја нећу овде понављатн оно што снглоски свет можда зна — сва зверства извршсна над српским свештеннцима од стране Аустро - Мађара. Све српске владпке прогнате су делом у Мађарску а делом у Бугаску, уза стотине попова и калуђсра. У Србији се вп!ие не служн

Јнттга^јч идја да д«шу у _Бугарску са\с|шск1Јм раљеницима, изу-

и ооиђу српски свет и српске заЈ>обљснике. Зашто? Јасно је — да не буде сведока њихогом страховитом бзвлаиту у Србији. Што бива тамо? Даномнце се повенава у Грчкој број мапедонскпх избеглица, који иапуштају домове своје да избегну насиљу Аустријанаца и Бугара. И они причају да је тужно у земљи Србиновој. Скопље данас нс личи иа Скопљс од јуче; срушене су до темеља безоЈтојне куне, а на многим нема ни прозора, ни врата ни пода. Све гра ђсвинско дрво дигнуто је и дато војсци за огрев. Војници су смештени мсђу становништво и жив на њговој чинији. У једном селу крај Скопља сељаци су убили два војника збг силоваља једне девојке, ради чега цело ссло имало је да испашта за тај злочин. Пљачка, прн којој се утркују Немци и Бугари, на дневном је реду. Становници Старе Србије, пошто су до голе душе опљачкани, стављени су на муке нечовечне. Војници силују жене и девојке, чак и децу испод че-

На тебе снкће туђа ненавидост, јер дижеш стег свој, заветнн цео, чист, у бурн, пљуску, нити с њиме тргујеш—сирото—ко са стоком.

С Р Б И Ј И

о

II чуда многи од Тебе ишту свеђ, и тресу лаицем; “снасп нас, хлеба дај!” а поклекнеш лп само, злобио коре те: “доле тп, недостојна!” О много трпиш, малена земљо, Тп, са заборава велнког на твој чпн,

кад коцем, што га крв запали, објави свету слободу своју. II стог што брзп кратког Ј‘е даха дан, и лет твог орла не видн уски вид где ускосјату црне ноћи диже се, поносно бео, сунцу. О, земљо мала, голем је полет твој: Тн дггже са дна стпхпје српски брод, обаљен крстом цара Лазе.

Тисну га пучипом уз бок другим. Из твоје крви густе се роди Вожд. Оп паше налош Душанов, закои да, ко Сава зове Доситеја, Снове остварује, веру правда. Док овде звоне здравице, пссме, плач, ти умом напред крчаше роду пут: на граду древне порте пробн

прозоре новоме, свежем зраку. За вппгњев топом: Матија, Милош, Вук, Михајло, Ристпћ, Книћапип, Светозар, Таушановић, Слобдан, Богдан, Петровнћ, Бранислав, Божа, Цвијић. Слободе стожер, кошница мпсли, Ти опстанком својим јемство си наше све.

У тами гњпла очајања слухтимо махове твога бдења. О, удри, нек ти одјече наковањ, за гуслам’ то је Србпје нове звук. Нас хране искре, које јужњак с чекића твога на кров наш носи. А спне л’ једном с Белога Града РУЈ. сред ове опште поплаве биће нас, да с куде задње хлеб са сољу захвално пружнмо Теби, Мајко! 1911. Вељко Петровић.

зев петнаЈестоЈШце који леже у једној грчкој болници. Када виде да у Витољу нсма никаквих лекарских прибора, они сви кре ћу за Софију. Али ниједан не стиже до Софије; све побију уз пут Бугари. За богословце у Скопљу приређено је на{)очито касапљење. Под нож нису стављени само ђаци из граница старе Краљевнна, већ и они из ОСЛОООђСНИХ крајева. Ово касапљење наредио јс генерал Бојаџијев преко свога сина, садањег управника Битоља. Пре неког времена Бугарн су тешко батинали једног старца, по имену Агопа, јер је он удао своју кпер за једног српског официра. Народ ту трпи не само од гла ди, већ још више од бугарске мЈ)Ж 1 Вв, која расте из дана у Дан На овај начин утиру Бугари пут за коначно сређивање балканских послова. Они жело да потпуно угуше српско име у оним крајевнма Србије које они желе да поседну и ма што да се деси на крају овог рата, они ће изаћи пред европски кон грес и рећн: “Изволите само видити! У овим крајевима нема Срба; све је сам Бугарин!” После свега овога ми смо при нуђени изјавити, да се мало и кајемо што смо онако горко оптуживали Турке за њихову сурову владавину у Србији за пет стотина година. Јер сада видимо и горих зверстава почињених од стране самозваних хришћанских народа — Немаца, Мађара и Бугара. Никад Србија није била у таким мукама као што су данашње; никад у таком мраку. Ко ћв снасти Србију?