Srbobran

Ртрина 1

"СРБОБРАН*

Врој 35 в.

бКВОВКА^ — 5ЕКВ \УЕЕКЕУ РићВвћеЈ ћу 5ЕКВ1АК ЕШЈСАТ10КАЕ АМО ВЕКЕУОЕЕИТ РОКО ОР 5ЕКВ РЕОЕКЛТЈОМ „51.0СА" 443 \Л1ев1 22 П (1 3(гее( Ие» Уогк, N. У. Ви 5 Јпе$з Мапавег: М. I. Рирш, 443 \У. 22 п <1 5Е, Ке» Уогк, N. У. ТВ1.ЕРНО№: СНЕТ5ЕА боов.

Ег.:егс<1 аз »есоп(1-е1ав! шапег а( (Не Ро*( ОШсе о( Иеаг Уогк. N. У., ипдег (Не ас( о! Магсћ з, 1879«

Ауетро-Угарској вев 28. августа. — Пр. Ур. Срообрана.) Борбе око Солуна још ннсу откриле главне намере генерала Сараја. Из његових сталних гапада на стратешке положаје између Вардара п Дојранског Језера, дало би се закључити, да ке ту провалитн главна војска, која ве ини уз Вардар. Неколико дана водиле су се силне артиљеријске борбе око врхова са обе стране Ваодара. Из тих сукоба може се развмти општа борба. Ну једно је ипак поуздано, да сарезничка команда непе одустати од свога плана гледе правца и времена ударца па ма што било Бугари предузимали да те планове покваре. Французи освајају Морепа. Ворбе у Пикардији од прошле седмице одликовале су се љутим сукобима измецу Тнепвала н Клери и заузепем Морега од стране Француза. Главии епглески напор прошлс не Л"ље бпо је срсдсређен око Тиепвала и његових силних утвр да. познатпх под пмеиом Лајпптппки Редл т т. Сви досадањн по ктптант да се та утвррења разот>е нли усаме, остали су бсз хсп^ха. Ппе месец да т, а изглелало као да пе га Прусп напустити V неколико да,на. Ну гетточа.тт Хег рилио је да фропталитт пападп носе' силне жртрг. па >е покушао датом утвр?агт л с бока и с лера. Прортлр редеље помакао се пут тог т-тг^ћ^ња за пола мттље и сада га т° об^тватио ватпом са три стг.ппр, Клптт. па читем ее врту пплази то утврпење, сужен !р тта 'тттљу и по попреко. а каттп т та; клпп уклони, енглссГТТ Аррит ту бипе крапи за чнДаље на исток Енглези помажу Французпма у њиховој борбн око Морепа. Ну и ту Енглезн воде и своје борбе и успели су прошле недеље да продру дуж пута Лонгевал-Флерс за две тревине миље на ширину једне читаве миље и да стегну Гилмон уласком у искрајке села Житппи. Заузепем Морепа Фрапцузи

су дошли до једиог врло важног стратегпјског положаја. То је била најјача пруска тачка измеџу Соме и пута АлбертВапом. Од Комблса удаљен је Морепа свега две миље и господари цзлнм земљгштем на Југ. Руске борбе. На руском разбоју најважнији дога^ај прошле недеље је било предузи.мање офанзиве у Јерменији. Силно појачани Турци су веп чптав месец дана почели да продиру у околшш језсра Вана. У почетку августа повратили су-Муш и Битлис а даље на југ потисли су руску војску из Ревандуза скоро на границу Персије. Турци су у почетку били тако успеппш. да су били повратпли велики део области јужно од језера Вапа. На 25 миља северо-источно од Муша Руси сачекају Турке иа добро уреџеним одбранбеним положајима и припреме се за против-иапад. Против-напад је почео касно предпрошлс недеље. Турци су били потучепи и у среду замаглс из Муша. У суботу стигла је вест да су Тур ци умакли и из Витлиса. На тај начнн пропао је цео турски план, који је шпао за тим, да поврати Турцима Ерзсрум. На главном руском разбоју тевтонски савезници били су сабрали силне војске да предузму навалу дуж целе линије од галичке границе до Њемена.Руси су се задовољплн с тиме, да сузбијају ову иавалу. док се с друге стране спремају за иов поход на Лавов од Броди-а и Станиславе.

ПОТРАЖБА.

Срп. Д. Д. „Александар Карађорђевић” бр. 256 СССС. у Камбриа, Вајоминг, тражп сво га члана Богдана Н. Божашта да се јави своме друштву до 17. ссптембра о. г., ако се не јави до означеног времена, поступипе се строго према правн лима. Д. Н. Божаниц, нредс. Илија Пањковић, рачунов.

Мусић Стеван. 0

Вшто пије Мусиву Стеване У мајдану чисто сребрноме, У свом красном двору господскоме; Вино служи Ваистина слуга Кад се ладна поднапише вина, Ал’ беседи Мустшу Стеване: „Ваистино, моје чедо драго, Ја ћу лећи санак боравити, Ти вечерај па се напн вина, Па лошетај пред господског двора. Па погледај чистом ведром небу; Јели јасан месец на заоду, Јел’ Даница на истоку звезда; Јели нама путовати време На Косово лепо поље равно На рочиште честитоме кнезу; Јер знадеш ли моје чедо драго, Кад оно смо на заклетви били Како нас је заклињао кнеже, Заклињао, проклпњао љуто: ,.Ко је Србин и српскога рода, „И од српске крви и колена, „А не дош’о на бој на Косово, „Не имао од срца порода! „Ни мушкога ни дсвојачкога; „Не имао пољског берттета! „Од руке му пншта не родило! „Рујно впно ни шеница бела; „Рђом кап’о, док му је колена!’ Леже Стева у мекс душеке, Повечсра Ваистина слуга, Повечера и напи се впна, Па ншета пред господскога двора н погледа чпстом небу ведром, Јесте јасан месец на заоду, Јест’ Даница на истоку звезда; .Јесте њима путовати време На Косово лепо поље равио На рочиште честитоме кнезу Па се шеће коњ’ма у ахаре, Па изведе два коња витеза, Оседла их и оправи лепо, Једног себи, другог господару; Па се шеће у господске дворе, И изнесе крстат свилен барјак Па коме је дванаест крстова, Свп дванасст од чнстога злата, II икона светога Јована, Крсно име Мусића Стевана, Прислони га уз господскога двора, Па се шећс горе на чардаке, Да пробуди господара свога. Кад је био чардаку на врати, Коб га коби Стеванова љуба, Загрли га па га и пољуби: „Вогом брате, Ваистино слуго! Вишњим Богом и светим Јованом: До сад си ми верна слуга био, Од јако си Богом побратиме, Немој будит’ господара мога; Јер сам јадна зао санак вид’ла, Где полети јато голубова, II пред њима два сокола сива, Испрсд нашег двора господ-

скога, Одлетише на Косово равно II падоше међ’ Муратов табор, Гдп падоше већ се не дигоше; То је, браћо, наше знаменије, Бојати се, да не изгинете.” Ал беседи Ваистина СЈгуга: „Драга секо, Стеванова љубо! Нећу секо невере чинити Господару и моме и твоме; Јер тп ниси на заклетви била, Како нас је заклињао кнсже, Заклињао, проклињао љуто: „Ко је Србин и српскога рода, „1Год српске крви и колена, „А не дош’о иа бој иа Косово. „Од руке му штшта не родило! „Рујно вино, ни шеница бела; „Не имао пољског бернћста! „Ни у дому од срца порода! „Рђом кап’о докму је колена!” Па ја несмем невере чинити Господару и моме и твоме.” Већ ушета у чардаке горње, Па пробуди господара свога: „Устаните, драгн господару! Јесте нама путовати време.” Уста Стева на ноге јуначке, II умива своје лнце бело, II облачи господско одело, Па припаса сабљу оковану, Па узима кондир винца рујна, Те напија красну славу божју Сретна пута и крста часнога У свом двору за столом својијем, Војводи је то и пре и после; Па ишета пред господске дворе Уседоше два коња внтеза, Разавпше крстате барјаке, Ударише бубњи и свирале, Дигоше се Богом путовати. Бела пх је зора забелила На Косову красном пољу равном Сусрете их Косовка девојка, У руку јој два кондира златна, Оба златна, ал’ обадва празна, Под пазуом клобук свиле беле, За клобуком беле ките перја, У дну перје сребром заливено, А по среди златом преплетено, И по врху биоером кићено; Ал’ беседи Мусиву Стеване: „Божја помоћ моја секо драга! Гди сн, душо на огрешју била? Откуда ти клобук свиле беле, Дај ми, секо, клобук свиле беле, Да га познам, кога је војводе; А тако ми срећна пута мога Невсре ти учинити нећу!” Ал’ беседн Косовка девојка: „Здраво да си, кнсжева војводо Нисам нигде на огрешју била, Рано ме је пробудила мајка, Ми ранимо те воду грабимо: Кад ја дођох на воду Ситницу, Ал’ Ситница мутна и поводна, Носи, брате, коње и јунаке,

Турске капе и бијеле чалме. Красне српске бијеле клобуке Овај клобук близу краја беше, Ја загази у воду Ситницу, II увати клобук свиле беле, Брата имам од мене млађега, Носим клобук брату рођеноме, Ја сам млада мило ми је перје.” Клобук даје кнежевој војводп, Чим га виде Мустту Стеване, Чим га виде, тим га и познадс, Просу сузе низ господско лице, Удари се по колену руком, Чисти скерлет на колену пучо, Златна копча на десном рукаву: „Тешко мсни и до Вога мога! На мени је останула клетва Од мојега честитога кнсза.” Клобук дадс Косовки девојкп. Па се маши у џепове руком, Те јој даде три дуката жута: „На ти, секо Косовко девојко! Аја идем на бој на Косово У пресвето име Псусово, Ако Бог да, те се натраг вратим Лепшнм ћу те дариватн даром. Ако л’, секо, ја погибо амо, Помени ме по мешкешу моме.” Ударише коње мамузама, Па Ситннцу воду пребродише. Ударише у цареви табор. Како дође Мусипу Стеване, Три јс паше био и убио, Кад започс бити четвртога, Ту погнбе Мусипу Стеване II са њиме Ваистина слуга II војске му дванасст ’иљада: II ту нам је и кнез погинуо. Ту с.у Срби изгубили царство Честптога цара земаљскога.

ИРАТКД 1СТ0РКЈА ВЕЛИКОГ РАТД.

(Прсвод с енглеског.)

П 0 3 И В!

Сва српска, хрватска и оста ла Југословенска добротворна друштва, соколска и певачка друштва најучитир.ије. се умољавају, да изволе корпоратпвно учсствовати код наше свечалостп С|ЗП. Добр. Друштва „Храбри Граничари”, бр. 148 СССС. у Вилмердингу. Па., које пе имати посвету свога барјака на дан 17. септсмбра о. г. Нстодобно одржавапе исто друштво велики нзлет (пикник) ,од којег је сав чисти при ход намењен српској сирочади. Сва она поштована друштва која изволе присуствовати овој свечаиосгн, треба да пам најаве свој долазак пајдаље до 9. септембра, да се знамо равнати и њих дочекати. Срп. Д. Д. „Хр. Граничари” бр. 148 СССС., Вилмердинг, Па. Вох 420.

Белгија мрси немачни план. Први отпор немачкој војсци био је у Лиежу, до кога су нема чке преоднице дошле одмах по подне 4. августа 1914. Докле је пред Лиежом задржавато ово иемачко оделење, дотле се белгијска војска дала на посао да норуши мостове, прелазе, жељезнице и т. д. Ово брзо и одлучно рушење саобранајних средстава кроз Белгију помрсило јс немачкн плаи, јер је за извођење тога плана било неопходно нужно да се Немци дочепају белгијских путева и прелаза и што пре превале пут од Лиежа за Шарлроа на белгијско-француској граници. Само тако могли су се Немцн надатн да Француској зададу смртни ударац. Овако без белгијских жсљезница немачке војске биле су принуђене да иду на коњима, аутомобилима и пешпце. Међутим Белгијанци се упусте у омање сукобе у омање сукобе да успоре и то напредовање, али су избегавалн да сс пусте у одлучне борбе са немачким четама првог познва .Бедгијска је намсра била, да држе Лиеж што дуже, а онда да се повуку назад, задржавајући десно крило у Намиру, који се налази на правом путу за Париз. Лиеж се бранио јуиачки, али га Нсмцн опколе са свих страиа, заузму град још 6. августа, ну главна утвр ђења држала су се све до 15. августа, Немачки иапад бпо је тако изненадан и силан, да су нз почетка још загосподарнлп реком Мезом, те јс бслгнјска војска била принуђена. да се повуче на Гету. Желећи да скр ше белгијску војску, да им не би чнтава остала нза леђа, Немцп јс нападиу код Хелене, Диеста, Тнрлемои, Ершота и Лувена. Последња два града Немци разоре одмах по заузсћу н исеку на стотине њиховог становништва, оптужујући га, да се огрсшно о војне законе победника. Краљ Алберт био је принуђен да напусти Брнсел и бно је с војском потиснут на Малине и утврде око Антвериа. 21. августа Немци уђу у Брисел, а истога дана њихова војска стигнс под Намир. На изнепађење свих војних стручњака та твр^авз паднс за !8 сати под ударцима страховитих граиата и силних хаубнца од 16 унача. Те ударце није у стању да издржи ниједна твр-

ђава. До тог дана Немци су држали у тајности те топове. Од самог почетка рата Немци су ненадмашно боље опремљени од Савезника и тешком артиљеријом, и свим другим ратним прибором, особито машинским пушкама и џебаном. Француска је боље стајала са својом лаком пољском артиље ријом; њени топови од 3 унче — 75 милиметара — показали су се боље од немачких топова од 77 милиметара. Французи улазе у АлсасЛорен. Када је Немачка упала у Велгмју, Француска је предузела против-упад у Алсас и Лорен. Да јс тај против-упад био успешан, нагнао би Немце, да брамс Рајну и напусте свој напад са севера. Французи су узели све знатпије кланце у Вогезима и 8. августа француска војска, која је пошла из Вслфора, ушла је у Алсас с југа, сломила јс Немце у Алткир ку и Милхаузену н довела је у опасност јаку немачку посаду у Ној Брајсаху, највишем рајнском утвррењу, ц у Колмару, кључу за Штрасбург с југа. Милхаузен је променио господара неколико пута, ну Немци га коначно поврате 25. августа, јер је тада Жофр позвао сву своју војску да помогнс зауставити Немце, који су јурили за Парнз. Против-напад у Лорсну био је већи и значајнији и 19. августа 15. француски корпус доџе до Сарбурга на главном путу измеџу Штрас бурга и Меца. У опасности је била главна одбранбена линија Мец-Тнонвиљ. Ну Немачка ,је била потпуно приправна и 20. августа баварски престоло наследник, иа челу 250.000 војника, сачека Французе и у борби од 21. до 22. августа коначно их потуче и прсбаци пре ко границе нза одбрана познатих под именом Гран Курон д’ Нанси. Губнтцп су билп велики и иа једној и на другој страни и у људнма и у топовима. Ова победа, која је дошла у нсто врсме са падом белгијске одбрапа у Намиру, означава почетак велнког надирања на Париз. Немци нагриу прско Самбре | и Мсза, сломију очајнички отпор фраицуски код Шарлроа, | где се тукла врло крвава бнтI ка. Француско средиште, које

ПРВИ ПУГ С 0 — Л. К. ЛАЗАРЕВЈШ. —

' 7 ,]Зило ми је”, вели, „онда тек девет година. Нн сам се нс ссћам свега баш на танко. При чачћу вам колико сам запамтио. II моја од мене старија сестра зна за то, а мој млаџи брат баш ништа. Нпсам пао на теме, да му казујем! Мени је мати причала много што шта, кад сам одрастао, па је запиткнвао. Отац наравно иикад нп словца! Он, т. ј. мој отац, носио се. разуме се, турски. Чисто га гле дам како се облачи: џсмалан од црвене кадифе, с неколнко катова златна гајтана: понрх њсга ћурче од зелене чохе. Снлај ншарап златом. за њсга заденута једна харбија, с дршком од слоновс кости, и један

М_НД ЈУТРЕЊЕ. с ножић. са сребрним цагријама ч с дршком од слоновс кости. Поврх силаја транболос, па ре се од њега по левом боку. Чакширс са свилеиим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци преклилили до пола ногу у белој чарапи и плиткнм ципелама. На глави турски туиос, па мало накривљен на леву страну, у рукама му абоносчибук с такумом од ћнлибара, а с десне стране под појас подвучена, златом п џинџувама из везсна, дуванкеса. Правп кицош! Нарави је био — отац мп је, чстина, алп кад сам веп почео причати, не вреди шепртљити — парави је био чудноватс. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једач пут што рекне, па ако не урадиш

— бежи куд знаш! Осорљив и увек хоне да буде на његову, т. ј. нико се није усуџивао доказиватн што протнвно њему. Када се здраво наљути а он псује алилуј. Тукао је само ша маром и то само један пут, али брате, кад одалачп, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, грнска доњу усну, десни брк суче и издпже га на више, веџе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! да онда неко доџе, да му каже, да нисам знао „алекци.је”! Не знам чега сам се тако боЈао, па послетку баш и да ме ћуши један пут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их прсвали па као из праћке, а ти, пе знаш зашто ни крошто, цептиш као прут! Никад се није смејао, бар не као други свст. Знам један пут држи он на крилу мог малог братипа. Дао му часовник,

да се игра, а мој ђокица окупио па гура оцу сат у уста, и дерња се из петних жила, што он не ће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смсх па неколико пута развуче мало лсву страну од уста и око левог ока набра му се кожа. То је бп ла велика реткост, и ето тако се он смејао, кад се десило што год, где би неки други развалио вилицз, да се чуло у Тетребову механу. А знам опст, кад је умро мој чича, с којим је бабо ортачки радио, и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри, кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска! А мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече. Само кад га понеше из куће, а бабу заигра доња усна, дркие; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.

Што рекне нсће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао али попустити неће. Тога Проку је најволео од свнју момака, Знам само једанпут да га је ударио, што, точсћи ракију, није добро заврнуо славину на петачцн, па скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију п које шта. — А знате што га јс отпустио? — На правди бога!... Видсо га да игра крајцара! — Тек вете се ви после чудити! Беше о ђурџеву-дне. Дошо Прока у дуван да се на ново потпише буквнца. Бабо извади девсдесет гроша, па кажс: „На ево ти ајлука! Мсни више нс требаш ;иди па тражи где се може играти крајцара!” Турио

Прока вес на очп, плаче као киша н моли. Дарну то мог оца, баш и видех, али мнслите да је попустио? — боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „на, па пут за уши!” Оде Прока и он се каје у ссби, што истера на правди бога. пајваљанијег момка. Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш, да је он, недај боже, као што има људи, па хове да удари и тако што, него онако иекако: увек хладаи, осорљив, гори од туџина, па то ти је! А она сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ној у јаје. Кад се он што обрецне, а онда да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и ни куда није с њоме ишао, нити је она смела поменути да је ку

да поведс. Ннје трпео ни да се она што меша у трговину н у његова посла. Каже она један пут: — Митре, што не даш Стано ју? Скоро ве и нова, па где веш јс? А тек се он издрачи на њу: — Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кадти нестаие, а ти кажи! А у мој сс посао не плеви! Покуњи се мати, па вути. Са светом је такоџе мало говорно. У кавани имао је своје друштво, н само меџ’ њима рекне по коју. Кума Илију је поштовао што може бити; и то је јсдини човек, којн му је смео рспи шта је хтео, и кога се мој отац чнсто попрпбојавао. Нас је децу као и мајку волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не секам никад и никака знака