Srbobran

1'трав« д

"С

М"

САВЕЗ СЈЕМШЕНЕХ СРВА СЛОГА ( 8 ЕКВ РЕОЕКАТ 10 М 8 ЕООА) Главно седиште: ЊУЈОРК; Њ. Ј. 443 ^е51 22 8 »гее» Метг Уогк. N Г»авни Предсвднин: ‘‘ “ пипии

СТОЈАН ПАВЛОВИћ ДУШАН ПОВОВИћ НИКОЛА ТРБОВИћ ВИД ВУИћ СИМО ВУЈНОВИћ ђОРђЕ ПУРЛИЈА

М. И. ПУПИН 443 XV. 22 51 гее 1 , Кеж Уогк, N. У. Гвавни Подпредседник: ПАВЛЕ X. ПАВЛОВИћ 443 XV. 22 бггееТ, Ме» Уогк, N. У. Улраеног ОдЈора аа 1916: Вох 544, Тигг 1 е Сгеек, Ра. 460 Оа1еа Аус., Еаскаооаппа, N. У. Вох 1811, ВЈбђее, Апг. 0 д < о р а а а 1916, 1917, 1918, 1919: иоо Вгоабууау, Сагу, 1 пс 1 . 5 N. Ои^иевпе ауе., Оициеапе, Ра. КК. 1 Вегк 1 еу С 1 иђ, Вјпвђаш Сапуоп, Шаћ 6201 Е. 8 Капбаб Сиу, Мо. Вох 1739, Во® Апј;е 1 еб, Са 1 . 1611 Е. Коип ауе., Риеђ 1 о, Со 1 о. Заменвци: 413 Ниеу 51 ., МсКееброгГ, Ра. 348 — 2 пс 1 Ауе., Ие\у Уогк Спу. Р. О. ВОХ 341, МЈаШ1, Аг12. 443 XV. 22 пс 1 51 .. Кеиг Уогк Спу. 2хо6 — 137 51 ., 1 псПапа Нагђог, 1 пд. 819 5 . ХУапбегуепХег Ауе., 5 х. Еоијб, Мо.

Ч д а н о ■ и ЈОСИФ РАЈНОВИћ МИЛЕ КУКОЛЕЧА ђУРО И. ГРЕГОВИћ Чаанови Гдавног ГЛИШО РАПАИћ СТЕВО БАБИћ НОВАК М. БОГДАНОВИћ ИЛИЈА ВУЈНОВИћ ВИДОЈЕ ђОГО ИЛИЈА РАДАКОВИћ

КЊИГЕ САВЕЗА СЈЕДНЊЕНИХ СРВА СЛОГА ИРЕГЛЕДА ДРЖАВПА ВЛАСТ СВ АКА ЧЕТПР МЕСЕЦА.

Савез Сједињених Срба Слога исплакује: На пме осмртппне $ 800 пди 4000 Двн. За гупптак оба ока, пзп обе руке, пди обе поге, пдп једне руке п јсдие воге $1500 „ 7500 „ Ако капља опеспоеоОп члаиа за рад $1000 „ 5000 „ За иагуољеиу руку ® 800 „ 4000 „ За изгуољеиу иогу $ $00 „ 4000 „ За еломл,гпу кнчму (ртехкачу) $ 800 „ 4000 „ За укочепу руку или укочеиу иогу $ 800 „ 4000 „ За нагуоЈКгн и;иаи 860—$150 За иола одрезаиг етоие $ 200 „ 1000 „ За идргаане иргте иа иози $ 150 „ 750 „ За изгуГ|Ј>гио оно $ 400 „ 2000 „ ла операиије: едсиог црева $100; каиена у бешпхш $100; у сдучају ■иучгиигти «75; традомг $25; отварашс утр и 0е $100; жгиеке операције $50; играииЈг шуљгва $25; рака $100; дебелог цреиа $35; за оиерацвје на ,лави, оку, улу, иоеу, грлу в зглооовима од $25 до $75; иа отроваше крвн од $15 до $35. Осим тога спаки члан добија од 50 до 400 долара на име операције, болне потпоре и осакатнине, које нису горе нарочито иазначене, а према тежини иоиреде и уииђавности управног одбора.

А КАКАВ ЈЕ 0В0 РАЧУН? Читамо у једној овдашњој новини ову згодну причу: Кад је један писар у уреду јсдпог трговца затражио повншнцу плате, поднео му је овај слсдекн рачун: дана У годнни има дана 365 Ти спаваш 8 сати сваког дана, то је 122 8 сатн проводиш у одмору и забавн, то је 122

У године је 52 недеље,

то је

Сваке суботе раднш по-

ла дана, то је

За ручак у пет дана у-

зимаш 1^ сат одмора

Добијеш 3 недеље пре-

ко лета одмора

Укупно не радпш за мене

359

Остаје, дакле, свега шест дана и то су: Нова Година, Вашингтонов Дан, Четврти Јули, Колумбусов Дан, ТанксгивингДеј и Божив.

Књига три свете истине

1. Света истина о зноју. 1. И идоше цијелу ноћ, а када свану дан, Великомученик Иро летер и Човјек уђоше у палачу Капитала Готовановића. У палачи стојаше пријесто од печурке, искићен златом и сребром. Под пријестолом од печурке стојаше с једне стране трпеза, а с друге постеља. Трпеза бијаше застрта застирачем од те шке свиле, а на застирачу лежаху сваковрсне ђаконије. Постеља бијаше застрта покривачем од меке кадифе ,а на покривачу лежаше Капитал Гото вановић. И над њиме се бијаше надвио дим од пуниша, а око њега пиркаше поветарац од ситиша, па га уљушкиваше у снове од нибригиша. Тад Човек узе један суд и у њега ухвати зноја са чела Капитала Готовановипа, принесе суд под нос Великомученику Пролетеру и упита га: „На што мирише ова вода?” А овај одговори: „То ннје вода, всћ зној Капи тала Готовановипа”. Онда Човек узе други суд и у њега ухвати зној са чела Великомучсника Пролетера, поднесе га њсму под нос и унита га: „А на што миришс ова воДа?” А овај одговори: „То није вода, већ зној мој!” Затим Човек узе крст од дрвета Приватне Својине над Сре ствима за Производњу и стеже га шаком деспе руке. И из крста потече бијела течност. А Човек узс трепи суд и у њега ухвати ту течност. Онда прине се суд иод нос Великомученику Пролетеру и упита га: „А на што мирише ова воДа?” А овај одговори: „То није вода, већ зној мој.” Онда Човек упита: „Зар не мирнше то на зној Капнтала Готовановииа?” А Великомученик Пролетср одговори:

„Нема у овом суду ни капи зноја његовог.” А Човек упита: „Да нема седамдесет и седми дио капи?” А Всликомученик Пролетер одговори: „Ни седам стбтина седамдесет и седми дио.” И Човек упита: „Да нема седам тисућа седам стотина седамдесет и седми дио?” А Великомученик Пролетер одговори: „Ни седам милијуна седам стотина седамдесет и седам тисуиа седам стотина седамдесет и седми дио? II Човек упита: „Да нема седам милнјарди седам стотина седамдесет и седам мплијуна седам стотина се дамдесет и седам тисуиа седам стотина седамдесет и седми дио?” А Великомученик Пролетер одовори: „Нема ама баш ни зука!” Тада рече Човек Великомученику Пролетеру: „Од те воде Капитал Готовановић расте у ширину: твојим знојем залио је он дрво ПриватнеСвојине над Средстви ма за Пронзводњу.” П. Затим Човек узе иглу, убоде јс у тело Капитала Готовановииа п из тела његова ппшну крв, али се он не пробуди. А Човек узе један суд, ухвати у њега крви, поднесе под нос Ве ликомучснику Пролетеру и упита га: „На што мнрише ово випо?” „То није вино, већ крв Капи тала Готовановића.” И затпм Човек узе другп суд и у њега ухвати крви из рана Великомученика Пролетера, принесе суд њему под нос и упита га: ,,А на што мирише ово вино?” А овај одговори: „То није вино, већ крв моја.” А затпм Човек скиде покривач од меке кадифе и застирач од тешке свиле и у њих ухвати дим од пушша, повстарац од ситиша и снове од нибригиша. А кад стеже покрнвач и затегну застирач, из завежљаја по тече црвена течност. И Човек узе трећи суд, ухватн у њега црвену течност, поднесе суд под нос Великомученику Проле теру и упита га: „А на што мирнше ово вино?” А овај одговори: „То није вино, већ крв моја.” Онда Човек упита: „Зар не мирише на крв Капитала Готовановића? А Великомученик Пролетер одговори: „Нсма у овом суду ни канп крви његове.” И Човек упита: „Да нема седамдесет и седми дио капи?” А Великомученик Пролетер одговори: „Ни седам стоиша седамдесет и седми дио капи.” И Човек уппта: „Да нема седам тнсућа седам стотина ссдамдесет и седми дио?” А Всликомученнк Пролстер одговори: „Ни седам мндијуна седам стотнна седамдссет и седам тнсуиа седам стотпиа седамдесет и седми дио.” II Човек уппта: „Да нема седам милијарди седам стотина седамдесет н седам мнлијуна седам стотина седамдссет п седам тисуиа седам стотнна седамдесет п ссдмп дио? А Велпкомученнк Пролетср одговори: „Нема баш ни зука.” Тада рече Човек Великомученику Пролетеру: „Од тога впна Капитал Готовановпћ расте у висину: твојом крви је зално он свој престо од печурке.” Ш. А кад Човек рече то, у палачу се ушуња Размена, за-

Врој 365.

гледа се у Великомученика; Иролетера и рече: „А што ти тражиш у палачи I Кагштала Готовановића?” Умуча Великомученик Про-! летер, а Чоцек се окрете Размени и упита је: „А по чему ова палача припада Капиталу Готовановипу?’ А ова одговори: „По труду, који је ои улоI ЖИО V њу.” Тада Човек извуче из једног шпага један штапић, рече нешто и поче да маше шташтем. II када махну први пут, из палаче изађоше рад зидара, рад дрводеље и рад ковача и иалача се распаде у опеке, јаппју и гвожђарију. А када махну другн пут, из опека изађе рад циглара, из јапије изаце рад стрх гара, из гвожцаријс изаце рад рудара и опске се претворинк у земљу, јаинја у дрва, а гвожђарија се претвори у руду. А када махиу трећи пут, из растурених гомила изацоше радови носача, уметника и пронала зача н земља се разиђе по пољу, дрва одоше у гору, а руда се увуче у брда. Олда се Човек окрете Размени, па је упита: „А где јс труд Капитала Готовановића?” А Размеиа пружи прст на Капитала Готовановића и рече: ..Пођи замном; данас је пе- » так, у суботу пемо стићи тамо.” М. Јевтић: „Јеванђеље.” НЕМА БОСНЕ БЕЗ БАЈОНЕТА. Често пута најмање с п тнице, потпуно неочекиване случајно сти, верније оцртавају дух који влада у српској војсци него све духовитеп риче. Један такав случај налазимо п у овоме допису са Дрине: На махове, као црна сенка, промакне офицнр са стражом. Он обилази стражарска одслења. Стој, ко иде? грми из мрака знажни глас. — Што је одзив? — Бајонет, једва се чујг у чртвој тишини. — А лозинка? — Босна, довршава се овај чудноват разговор шапатом.... Месец тек изгрева. На једном мртву тишину прекиде заједљнво клицањс. — Предај се, Швабо! Доста си понео крвавнх глава! Ми овамо не можемо понасахрањивати ваше мртве за 3 месеца. Када су после неког времена довели у наш стан заробљене аустријске офицнре, питали су они са чуђењем: — Какво вам је то оружје:

„Еио, па види!” А кад се Човек н Велпкомуче ник окретоше, вндеше Капитала Готовановића како се наклоппо над судовпма, у којнма бнјаху зној и крв Великомученика Пролетсра. И када Велнкомученик Пролетср спази то, зграби крст узмахну њиме на Размену, али Човск нзађе пред њега, задржа му руку н рече: „Не удрн, јер ћеш сломитн крст, а оп ти је лотребан да на њему распнеш муке твоје.” И Великомученик Пролетер спусти крст на земљу, а крст се дпже сам п пзаце у поље. II где стаде крст у пољу, ту се диже читав град од творнпца. Тада се Човек окрете Великомучени ку Пролетеру и рече:

миого се не гађа, већ се одмах јури на бајонет. А наши им одговарају кра тко: — Не да Шваба Босну без бајонета!

ОРБИ И СРПКИЊЕ! о о о о Код сване прилике не заборављајте на нашу узданицу: Српску Ратничку Сирочад! — Ко сад даје — двоструко даје! — Напред са при лозима! о о о о Наша браћа у Србији четир године лиЈу крв. Зашто да ми не 6и били у стању да одвоЈимо што од зноЈа нашега и олакшамо им у борбн за њихово и наше огњнште.

Они се згледаше. — Из тога озидајте најприје школу, па цркву. Немојте брукати ссбе живе, ни мене мртва. ни градптн шта му драго. Нс почињите, док добро не смислитс, и док не буде доста ноЕаца ,да не будете постндни пред свијетом. То вам је на ама ,- ет, па сад гледајте! Хопе онн штогод да прогосорс, алн се загрцнули, па само кашљуцају. Попута поп н одморн се, па онда устежући се наставп: — А мојс днјете... оставлач вама на аманет... Бог р гм а душа вам! Кум Нинко испружи .врат, акпу мало па рече: — Глодаћсмо га као своје! Поп гастави: — Смртни смо људи, не при мнте за зло, брапо, ваља мн се добро с вама поразговорити јер се не вранам с пута на који полазим. Не дај боже смртна слу чаја, или какве зађевице, што би оно сироче онда?... Наго, брапо, ја бих вас молно, да јој па сваки случај одредимо мало нмања од народног добра. — Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још... Поп нестрпељиво махну гла вом:

— Станите, не разуместе ме вн. Немам ја својега имања, ни дај Боже! Све је више и онога храма. јЧного би њојзи бп ло да јој одредите и ово, што ја до сад држах. Шта пс женском чељадету толнко пмање, а бог зна чија г.е она бити, и у чпје г.е руке допи! Тек велим да јој толико одредите, да се не рачуна баш сироче и да би се имала чиме прихраннти, да је не дај боже, ви који... Чекајте док свршим! Тако сам ја сра чунао ц смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово па рче земље, гдје је куна, и њиву уз њу, забран са шарампом и лнваду с виром. То нека је њено!Јел’ вам право? — Божје па њено! — Е, сад ми је — вели лакше умријети. Спаде ми неки терет са срца. Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину. Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа. Пробуди се у саму зору и изиђе у авлију. Мара му поли ца се умије, и старац, и ако ослабио, ипак сталним кораком пријсђе улицу и уђе у цркву. Али његова подјела имања о ста. II народ и дан данас зове ону ливаду с виром „Марин Впр”, а забрап са шарампо-

вом „Марин Шарампов. Ко не вјерује нска пнта само кога из мог села. Кад се навршнше три године, и Мара сврши трег.н разред, учитељ онда навали на попа п на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи „на приват”. Тако она пође учити и четврти разред. Већ је зову сељаци да пише писма њи ховим својтама, који су у војсци. И попа она одмењује ондјс гдје треба пнсати, извадити крштено писмо и таке ствари. А учитељ поред ње изгубп и оно мало научног нимбуса ,јер Мара свршн све научне послове као и он. Већ се више не кају сељаци што су је далп у шко лу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као малом дјетету. Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван. Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам. Тако смо ми рачунали, а и учкдељ није пмао ништа протнв тога, да је Мара веп свршила „васпитање”, и да сада похита учити се кућевном послу. Всг. је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али се опет деси нсшто што је промијенило наше рачуне. Те године дође у нашу окру-

жну варош владика. Нећу вам причатн шта се ту спрема, нп ону трку и урнебес од попова. Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе с.падала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике, Народ одлучи, да попу за тај дан начини нове хаљнне, н учитељ је читаве две недеље шио капу, и дотјсрнвао је што је боље могао. Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванајест коњаника што су из иашег села у народној војсци, и они отпратпше по па у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше. За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале пран гије, јер коњаник, што је стајао на раскршиу, кад угледа по па у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на мушталук. Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна. Владика одмах чинио ручак. Било је пуно свијета, а наш поп, веле ,сједио у зачељу. Ко ће с нама! Послијо ручка, веле разиђе се свијет само осташе попови код владике.

Онда владика поче једног по једног питати како се зове, ода кле је, каква му је нурија итд. па пнта п нашег попа. Каже он све како јс, и хвали се нама хвала му! — као својом дјецом. Онда, веле, рече свети вла цика: — Ти си, оче, од најстаријнх овдје, а бога ти, колнко ги је година? — Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми јс тако седамдесет. — Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да пожившп! — А бога ти, оче — не прими за зло — гдје си ти школе учио? — Ја сам се, — велн поп учио у мога оца. који је поповао у стара времена, па кад га убише Турцн, ја ост.ах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопн. — А онако нијесп, да речеш каквих школа учио? — Нисам шдкаквнјсх. — А знаш ли правило службе, како ваља и „обрсдословије”? — Ја оче владико, што рекао нски старп поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раста вио, а кога сам опојао није со повампирио. Поп Митар повуче нашег ио-

па за мантију. Владика се слатко насмије, — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и гребају! Кад послије пођоше а п,оп Митар скочи на. нашег попа: — Како ти да говорнш онако пред његовим преосвештенством?! — Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је свс у длаку. Још сам заборавио да му кажем да сам н јсдног Турчнна покрстно ц ено га, свн га знате, ваљан хришћанпн и један по један газда у селу. Али владнци збиља омнлпо наш поп, јер првс нсдјеље посдпје тога, истом поп подијели нафору, а јсдне каруце ррррр! па стадоше пред цркву. Скочи један што сједн с кочијашем, па попа у руку. — Хајдсте, — вели, поздравио вас господин владика, да идете нар учак. Сједе поп у кола, па још н Мару узе са собом. Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад г.е нспасти, а коњи као хале! Скида парод капе ку да год прођо, а свакоме пуно срце. Није шала, наш поп! Али и јссте човјек! Та приличи му, да је сам владика! Кад је поп стигао у варош.

прнча Јанко Радуловић, код ко га ми купујемо со, и што му је куг.а до владичина двора. да је владика изашао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па није му дао пи руке, него се с њнм, вели, у лнце пољубио. Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело. — Твоја? — пнта владика. — Божја, па моја! — рече ' поп. —Да је жива и здрава! рсче владика, милујући дете. Сједоше онп за ручак. Посаднше Мару до попа, па јој висе ножнце низ столицу, а сам свети отац намјсшта ју. Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а' Мара скочи па њега у руку. Чича сам поцрвене. Кад чнча нзађе, а владика помилова Мару па рече: — Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку. То је мој кухар! — Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек! Тако сам ја њу учио. — Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала? — Мара. — Да је благословена! — (Настмгас се.) —