Srbobran

1ШМВЕК 374

КДО ТОКК, N. Т„ ТШЈКШАТ ОЕСЕМВЕК «, 1916.

УЕАК VI.

8 ивЗСК 1 РТ 10 И КАТЕ8 1 Јш 4 е <3 31 а 1 е» о( Ашепса опе уеаг бос. СапаЈа, Еигоре е (. с. опе уеаг $1.50 Згђоћгап рићНаћед еуегу ТћигшЈау а( 443 V/. зз 8(гее(, Мечг Уогк, N. У.

СРБОБРДЕ

ПРЕТПЛАТА: За Сјед. Државе ва годину 6о ц. Канаду, Европу нтд. год. $1.50

Србобран излази летвртком на 443 VI. зз |(гаа(, Иааг Уогк, N. У.

СРПСКИ НАРОДНИ ЛИСТ И ОРГАН САВЕЗА СЈЕДИЊЕНИХ СРБА СЛОГА

5РВОВРАИ

РАРЕК ^N0 ТНЕ ОКОА^ ОР ТНЕ 8ЕКВ РЕОЕКАТ10И „8ЕООА”.

Број 374

Што је са Божићним Дарком! У прошли петак Српска Народна Одбрана располагала је свега са 6700 долара за Божнкни Дарак. У тој своти налази се и 2000 долара, које је за ту сврху приложио сам г. М. II. Пупин. Свега 4700 долара приложили су остали Срби у Америци. А веп је месец дана протекло од како је почела агитација за Боживни Дарак. 4700 долара то је 2350 дарака. 6700 долара то је 3350 дарака. Што ћемо са осталим војницима нашим, нашим мученицима, нашим ослободиоцпма? Што чине остали наши Срби у Амсрици? Не би хтели да коримо ниједног брата нашег; знамо све што је и како је. Знамо, да је у аргата кеса танка. Знамо, да се давало и надавало. Знамо, да се савкоме од нас натоварило силно бреме бриге: што ће бити сутра ,када престану ови јауци са бојних поља, а одјекне запевка са опустошених домова? Србину из Америке нема нико права да рекне и једну реч нрекора. Нико није над нама сузе лио онда, када смо сломљена срца морали остављати огњпшта своја и јуритн у хладну ту$ину. Нико није за нама уздисао онда, када смо остајали без своје отаџбине и потуцалн се по овој хладној туџини. Иад многобројннм гробовима нашим по овој туџпни нико није плео венце и вио напевке. . . Али, браћо и сестре, што то би с нама, нису криви они мученици нашн, који данае лију своју ллемениту крв по страшној Маћедонијн. И, брапо и сестре, та проливена крв отвара врата и нама да се вратимо на своја огњишта. Проливена крв н просуте кости тих мученика наших искуште и оне патње, ко је ми подноснмо веп толике годиие по овој хладној туџини. И ту је где би ми позвалн сваког Србина у Америци, сваког мужа, сваку жену, свако дете, да метне руку на срце и чује што му говори она иста крв, која се данае лпје по Манедонији. Немојмо се, брано и сестре, грешити о глас наше крви! Немојмо се, брано и сестре, одрнцати браие наше у оном часу, када су она распета на страшни крст мученички! Сетимо се те јуиачке, тс мучсиичке браће наше ових дана, када је тело њихово посуто ранама, душа њихова обавивијена тугом и очајањем. Нене нн овај раг трајати вечито. Нене ни наша брапа бити вечнто на крсту. Свршипе се све то једног дана. А кад се то све сврши, када се мученик наш врати дома, у његовим рукама бипе за нас много, бесконачно већи дарак, но што је овај који ми њему спремамо данас. У његовим рубиће огњиште, на коме смо се ми огрејали; у његовим рукама биће огњиште. на кое смо се мн огрејали; у његовим рукама биће њиве и чајири, који су нас подигли и одхранили; биће елобода. наша у његовим рукама; биће будувност наша у њеI овим рукама. Тај дарак спрема овај мученик да даде нама; нама, љубама нашим : деци нашој. А ми? Ј Зар да се устежемо онда, када се од нас тражи свега два долара? Ето, ту је где пемо ми иесвесно пљунути на све оно, што паљаше на нама; ту на тој силној несразмерп измеџу дарка којн ми спремамо оном мученику и дара који тај мученик спрема нама! Размнслнте се, бра-ћо и сестре, јеш једном. Погледајте мало боље на онај тешкн, на онај патнички живот, који мн проводимо у овој земљи. Па онда пружпте свој поглед далеко преко мора : далеко преко овог садањег страшног времена, давидите живот који нас сутра очекује, нас и децу нашу — у слободној отаџбинп нашој! Упоредите једно и друго и онда пустите дћ, проговори разум ваш оно што осећа срце ваше: Напред са Божићним Дарком! М. ЈЕВТИћ.

ЊУЈОРК, Њ. Ј., ЧЕТВРТАК, 8. ДГЦЕМБРА 1916.

ГОДИНА 6.

Немачка моли за мир

12. децембра одржата су нарочита заседања немачког, аустроугарског, бугарског и турског парламента. На тим заседањима објављена је народима немачких савезника, да немачки савезници желе да закључе мир. Пошто су позвани гфочитали ту објаву дотичним парламентима, учињене су две ствари. Прво је војскама тевтонских савезника нрочитана наредба, да је Савезницима понуџен мир; затим је упунена, преко неутралних држава, понуда Савезницпма да се одржи мировна конференција, на којој ће се претресати услови за мир. Овај догаџај врло је значајан, али ипак није изненадан, није самоникао. Немачка се игра ове политике још од самог почетка рата. Она је безброј пута до сада нудила појединим савезничким државама да склопе засебан мир. Нудила је то Енглеској, Белгији, Францусжој, Србији и Русији. Једино је Црну Гору ухватила на тај лепак. Краљ Никола пристао је да гакључи мир са Аустро-Угарском, па се касније, кад су Црногорци претили да га убију, дигао руке од свега и побегао из Црне Горе — остављајући јадне Црногорце на страховитим мукама. Русији је Немачка нудила мир неколико пута. Увек је била одбијена. Најзад је увидила да јој та политика не помаже, да Русија неће да закључује мир мимо својих савезника. Онда је Немачка прибегла овом задњем покушају да спасе себе од пропасти. То значи ова потоња немачка понуда за мир. Из почетка та ствар није била потпуно јасна. Немачка је сву ствар још унапред припрсмила. Унапред је она спремила све што је могла у Америци да овај свој шпекулантскн посао представи као поштену работу, као искрену жељу да се једном стане нап ут овом страховитом клању. Један велики број америчких новина још првог дана поче силну агитглпју за то, да нагнају Савезннке да прпхвате ову понуду Немачке, да присиле председник Сједињених Држава, да се јави као посредник мира меџу зараћеним странкама. Прва четир дана збиљски је нзгледало, да ће председник Сј. Држава користити се овом прилпком и да ће препоручити Савезннцима да прихвате нсмачку понуду и да пошаљу своје представнике на договор нредставнпцима тевтонских сила. У суботу, када ово пишемо, јављало се из Вашингтона, да ће председник Вилсон упутити савезничким силама ову иемачку лонуду, али да од своје стране нене препоручивати Савезницима да прихвате ову понуду; неће још узети на себе улогу посредника. Тако је ова ствар стала у прошлу суботу; то јест, оног дана, када пишемо ове ретке. Да се пак цела ова ствар разуме тачно, треба нмати на уму извесне чињенице. Озај рат зачела је Немачка са намером да се дочепа господства над светом у Европи. За то су јој била два пута. Прво, да. сможди Француску, победи Енглеску и себи отвори пута на Атланском Океану. Да је Немачкој пошло за руком да победи Француску, она би изнудила од Енглеске повољан мир за своје сврхе. Онда би се вратила па Русију, потукла је и изнудила мир, који бж јој оставио слободне руке на Балкану и у Малој Азији. Ово друго био је Немачкој други пут. Да се загосподари у Европи, Немачкој је потребно да буде неограничени господар Балкана. Тај план пропао је Немачкој. Она је била потучена у Француској, потучена у битцп на Марни. Тај пораз онемогунио је Немачкој и намеру да сломије руске војске. Она је истина касније потисла руске војске дубоко у Русију, али их није потукла, није смождила. Њена борба није довршена. Истина она је након тога прегазила Србију, захваљујући издајству Бугарске, саставила се са Турском и загосподарила Мадом Азијом. Али то је све ситница. С једне и с друге стране стоје још силне војске, француско-енглеске и руске, које Немцима оспоравају све што су освојили до сада. У псто време на југу се налазе две силне војске, које су готове да се пусте у бој са тевтонским савезницима и оспоре им све што су досад постигли; савезничка војска у Маћедонији и талијанска на Сочи. Немцпма се могу оспорити многе ствари, али им се не може оспорити да не знају што раде. Они јасно виде, да км је пропало оно чему су се надали. Њихов слом у Француској и слом аустроугарске војске у Србији и Галицијц саранио је све немачке наде. Што рат даље траје, за њих јс све горе, па ма како они ииаче долазили до „сјајних” победа над мадим државама. Мале државе неће одлучити овај рат већ велике. А од великих држава само је Француска претрпила велике губитке. Енглеска, Италија и Русија. још нису, тако рећи, ни такнуте. Када би Русија на бојно поље извела сразмерно вој ника, колико је извела Француска, она би данас пмала на бојном пољу око 12 милијуна војника. Немачка види све то и сад локушава да дипломатским путем спасе себе. Нуди мир. Ну у овој својој понуди она не сме да каже под којим би условима

кристала на мир. Савезници пристају на мир само под овим условима: да тевтонски савезници плате оштету малим државама и да се бар приближно реше национална питања, јер без тога решења нема трајног мира у Европи. Немачка би на то данас, можда, и пристала, али то не сме да каже због својих савезника Аустро-Угарске и Турске. На рачун ових двеју држава има да се учини ово друго, да се појачају мале националне државе. Ну Немачка се уздала да ће бити у стању дипломатским путем да се извуче из те неприлике. Она је рачунала да пе бити у стању да за себе придобије Сј. Државе, да оне присиле Савезнике на мир. У том случају она би преко питања о стварању јаких националних држава прешла. 0 то се она сада бори, надајући се да ће касније добити времена да понова зарати и прегази целу Европу. Једном речи, овај немачки покушај била је једна обична замка. Ну та замка није упалила. Данас, у суботу, цела ова ствар стоји овако: Нредседник Сј. Држава неће се мешаги у ову ствар све дотле, докле Немачка не изаџе са предлозима, који ће задовољити Савезнике. Ти предлози би се састојали у гоме, да се Немачка повуче у старе границе своје и да се Источно Питање бар приближно реши на основу националног начела. С друге стране сви савезници изјавили су, да они нене нрихватити овај немачки предлог. Можда нсће шш чак ни на конференцију, ако Немачка бар из далека не објави своје уеловс за. мир. II док су из Енглеске, Француске и Русије стизали гласови, да дотичне владе неке ни да чују за немачки предлог, дотле је из Француске стигао глас о сјајној француској офанзиви на верданском фронту, при којој су Французи за пола дајна повратили скоро сва утврџења и све полож:аје, које су Немци отели у почетку ове године након борба од неколико месеци.

СА СРПСКИМ ХЕРОЈИ

Херберт Кори, чији смо вен неколико дописа објавили у на шем листу, 19. октобра послао је овдашњим новинама следећи опис српских борба на Ветернику: Дописннци на Балкану ових последњих дана, концем јесенн, живили су прилично идилички. Повратили су се опет стари дани, када дописници опет јашу коње и налазе прикла дне употребе за своје дурбине. Наравски да. има и непријатних часова.. Такву једну непри јатност ја доживљујем сада, ка да се мучим да шшем ово на машини под једним шатором, који није већи од кишобрана. Кад покушам да исправим леџа, плећпма подпгпем шатор и низ мене се сручи вода од кише. Ну то је ситница. Кад смо били са другим војскама, водили су нас на разне излете. Из јутра би сели на нека седпшта у аутомобилима да одлетимо на поља, која су наро чито изабрата да их посматрамо. У вече би се вратили у какав добар хотел, где би за вечеру нмали три врсте вина, апо вечери пошли у чисте посте ље. Ако би била која граната по нопи, та би само привремено будила нас из нашег освежа вног сна. Цео живот тамо изгледа као када беспослени гавани поџу у лов да траже мало разоноде. Друкче стоје стварп са дописницима код српске војске. Ако желите да поџете са српском војском, морате жи вети као и српски војник. Иначе не можете поћи уз српрку војску. Није то да нема гостопримља код ових домаћина. На против, они вам дају најбоље што имају и то са таком срда-

чношћу да нема речи којим би се та доброта срца дала позлатити. Ствар је утоме, што је ова војска таква, какве нема на свету. Она је засукала рука ве и до грла огрезла у крв. Цела српова војска је на фрон ту. И резер.ае су на фронту. Сви су на путу и готови да сачекају дан када ће ући у своју земљу и истерати Немце. У главном ста ну ове чудновате дивизије, са којом ја идем, штабни официри живе под малим шаторима. У те шаторе улази се побаушке. У селу има кућа које с поља пружају изглед као да се у њима може живети. Кад се уђе унутра, добије се одмах друго мишљење Маћедонски Турчин :м.илостнво гледи на своје многоножне сит не „уиућане”. У колико је који од њих познатији, у толико је „обљубљенији.” Иначе нама се у српској војсци ие забрањује да идемо куда хоћемо. Једино се пази, да та наша слобода не натовари држа ви трошкове око излишног попреба. Ово село иалази се у под ножју Моглена који Србима сто ји на путу за Србију. Високо над нама дижу се Ветреник, До бро Поље и Тожар и друга џиновага. брда по којима се воде борбе већ неколико задњих недеља. По ноћи видимо кака се по побиљу распрскавају гранате и сипљу зелену зрачну светлост. Дању црни млазеви земље и камена показују <нам где падају велике цранате у противничним шанчевима. Све се то види нису потребни дурбини. А јек топова је тако близак да држите да пуцају одмах у другој а/влији Обично у логорима влада мир ноћу. Војницима.је забрањено да свирају по ноћи, а официри проучавају карте и аравњују их са извештајима докле год се мо гу држатп на ногама. А официри „прекобројних”. Сваки од њих ради за двојицу. Неких пу та 1Ноћу би се чуло рзање кон>а и шапат посилних, који сврша/вају послове по вечери. Ну прошле 1Ноћи било је мало друкче. Једва да смо се увукли у наше мале шаторе, кад на вр-

ху Ветерника захукта бура од топова за бацање рововских бом ба. То су биле припреме за напад на бајонет, који је имао доћи сутра-дан. Треоиа је била тако близу, силна и непрестана да сам дошао до отвора на шатору и почео да извирујем. Треска је јечала без прекида. Два-три топа за бацање бомби били су смештени (негде у клисури или уза стену, те је аваки пуцањ понова одјекивао. Чак и онда пошто је и из другог шанца рововски топ убацио својих 250 фунти експло зива у бугарски шанац и ућутао одјек ових скривених топова ваљао би се и бубоњао и даље. Докле су грмели топави на Ветренику, петлови у селу кукурекали су, а пси лајали без прекида. У црвеиој светлости виђао би се по који Турчин у Турбану. Вегреник је био сав искићен џбуновима светлости где су падале и прскале бомбе. „Напад ће се предузети сутра у одређено време”, рече ми пукавник У.... данас у подне. „Ваши коњи биће готови за 4 сата”. Ово време одређено је због тога, што се већи део овог пута даде прећи пешице и то ноћу са мо. Бугари су знали сва растајања и познавали сваки педаљ овог краја и стално га засипали ватром. А баш преко таквих пу тева Орби су продирали, стално ишлп напред. Често пута против бугарских топова они су се борили само помоћу малих рововских топова. Бугари имају за собом добре путеве, те могу на своје положаје изводити топаве. Рововски топови могу се извући на положаје и малим којим стазама. Могу их вући сами војници... Цре но што сам дошао овамо, ја сам се чудио како су сви дописници, који су долазили у дотицај са српским официрима, необично лепо говорили о њима Сада се не чудим више. И ја сам жртва сам тог мишљења о српском официјру. Ови људи праве ли су остатке српске војске кроз једно повлачење, при иоам« су људи по три и више дана били без залогаја хлеба. Срећнији ме ђу њима имали су некад по пола клипка кукуруза. Они су закопавали своје топове да их спасу, јер је борба са немачком много бројном војском значили пропаст. Оставили су Србију, прошли 1к|роз Арбанију, преуредили војску на Крфу и сада се вра тили с том војском у борбу да поврате своје домове. И поред свега тога ти људи су љубазни и весели као да свих тих патња није ни било. Истина им се на лицу примећују ожиљци тих мука. Ну у ово подузеће сада унели су они и душу и срце своје. Сваки од њих у овом рату изгубио је по кога сво га. Сваки од њих верује да ће пре погинути но изаћи жив из ове борбе. У Србији су им остале мајке, жене и сестре, и половица их за читавих дванајест месеци није чуља ни речи о њима. Свати од њих новчано је упропошћен. Па ипак сваки од њих весело и са осмејком дочекује странца, и кубури се на све могуће начине да докаже странцу како га сматра као да је он један од њих самих.

О ти невидљивп духу вина, ако немаш другог имена, назови се ђаволом. Шекспир. 4 .. Ако будем пио вина упропастнћу се; ако будем пио воде, умрећу. Немачка. * Вино не чува истину н обећава много. Дон Кихот.