SRĐ

— 91 —

Кадгод, кад смо скупа били на позорници, те ми она на раме наслонила главу, и кад сам се морао направити, да је пољубим — пољубио бих је у истину у свилено лице (које није мазала). Али тад би љутито засадила своје бпјеле, оттре зубе у моје раме, на којем је била наслоњена, да сам од бола скоро јаукнуо. Сутрадан сам ишао к њој, у њезин богати стан. Сав је био украшен зеленилом и шаровитијем цвијећем. На мекој наслоњачи је пола сједила, пола лежала у танкој, јутарњој одјећи. Поред ње је брбљала папига и јела из њезинијех бијелијех руку. Сигнорина Лујза још ни устала није, а ја сам већ био у соби. Косу би окитила руменои ружом. Сио бих уза њу, а она мало поруменила, можда од љутине. — »Сигнорина« рекао бих затим; »ми се мрзимо«! — »Да! нас двоје се мрзимо!« одговори иза сна. — »Баш се јако мрзимо!« додао бих још. »Сигнорина« говорио бих простодушно; »ја ћу се женити!« Погледала би ме великијем очима, као да би хтјела рећи, шта се ње тиче та маљушна ствар. — »Видите, сигнорина, женићу се! Тако човјек падне у несрећу, да сам не зна како!« И кад би она опет мучала, изговорио бих хладнокрвно: — »Женићу се, и оженићу се за Вас, сигнорина Лујзо!« Као муња скочила би са наслоњаче; груди су јој се надимале и срдито је шетала горе доле по соби. И ја бих устао, те ишао за њом. У куту, гдје је стајала мала, елегантна пећ, а око ње неколико зеленијех олеандара, ту у куту бих стао преда њу. Оштро би ме ногледала, те ми иоказала своје бијеле зубе. Кад је хтјела, да ме одрине и да прокрчи нут, ухватио бих је силно око riaca, притиснуо је к себи и рекао: — »Данас се не бојим вашијех оштријех зуба, баш ништа их се не бојим!« И нехотице наслонила је на моје раме своју главу; дуге, нлаве косе се расуле по мени, а румена ме ружа из тијех власи задахнула преблагијем мирисом. Кад сам јој у лице погледао, биле су јој очи иуне суза. За тијем се иочела смијати, бијеле је руке обавила око мојега врата и била је сретна!«