SRĐ

— 192 —

Авдагино маче. i. Авдага, добар је трговац у вароши С . . . ожеиио се је, Бог му је подарио евлад (пород), радња му иде добро, стекао је лијепо имање, те му се чини да од њега нико сретнији нема; још само да оде на Мећу (Ћабу). Зарече се да ће ићи, па што рече то и изврши. Дође дан поласка, хаџије су спремпе за пут. Народ са дјецом из мектепа (школе) искупио се да хаџије испрати. Хоџе (учитељи) су око дјеце. Три-четири повећа ђака иду папријед нред свом дјецом, у рукама држе исписане дове (молптве), па на глас уче (читају) а остала дјеца идући за њима сви у један глас отегнуто вичу »амин!«. За дјецом је силан свијет, свак радо хита да испрати хаџије а између посљедњијех иду и хаџије, међу њима је и Хаџи-Авдага. Срби нравославне и римокатоличке вјере изашли су испред дућана, да и они виде оне, који полазе да се поклоне Мећи и помоле једноме Богу. Изашле су и жене са дјецом по улицама. Хаџије идући побожно, бацају дјеци шакама новчиће: дјеца се јагме, које ће више уграбити, некоје у тој јагми и посрне, па онда стане плакатп. Хаџије побожно корачући напријед то и не смотре. До иза вароши С . . . . народ отпрати хаџије, с њима се халали (опрости), желећи им сретан пут. Некоји од оближње родбине отпратише их до М , ту се хаџије завезоше на море а пратиоци се натраг повратише. II. Протекло је доста времена од како се хаџије на пут кренуше. Долазе од некијех и писма; пишу: добро смо и здраво, само се је Халил-ага био нешто мало разболио, па смо ради њега били бирхузур (немирни). Прође и Хаџински Барјам, свак хаџије очекује кад ће доћи. Јест, али од њих нема ни веска (глас). — Листови почеше износити, да се је на Мећи нојавила колера. Свак се на