SRĐ

— 209 —

су и љети и зими увијек зелени. чили и весели, и увијек мирисни ц цвјетни. То су густи склонови многобројнијех шибова мрче (Myrtus), тришље (Pistaria Zentiscus), вријеса (Erica), сомине (Juniperus phoenicea), смријека (Junip. Oxycedrus), лемприке (Viburnum Tinus), нланике (Arbutus Unedo), зеленике (Pliillyrea), ио којима ce веру и провлаче модрокоси, славуљи, горавице, сјеннце и бнткавице извијајући дивна она меланхолична цвркутања и звиждукања, што дају околинп још заноснији и чаробнији карактер. Између тијех шпбова сву је земљу прекрила сво]им мириснијем црвјенкастпјем цвнјепем мајчина душица (Thvmus), дубачац (Tenerium), или разне кадифасте маховине и кожасти лишаји (Homalothecium, Cetraria, Cladonia). Све је то пак густо испреплетено и преткано разноврснијем лијанима а нарочито скробутом, куком (Tamus) и тетивиком (Smilax), која својим срцастијем, зимзеленијем лишћем и црвенијем гроздовима иружа тијем шибљацима изванредан украс. Али је нама брзо ускраћено уживање у љепоти тијех шибљака, јер су се стране Жарковице нагло и стрмо спустиле у висок, отвјесан зид, који се наднио над сам пут и направио тако један дивљи и страшаи кланац: Дубачки Кланац. Тај кланац, којим је друм просјечен, само је с једне стране оивичен брдом а с друге стране пута је поглед слободан на непрегледној пучини, која својпм пјеновитијем валима запрскује стрмо подножје овог кланца. Суре стијене су овдје ондје обрасле каквом травицом, нарочито ковиљем (Stipa) и бисером (Briza maxima) или којим бусеном бијелог пелина, дивљег осјенча, броћенице, а по негдје стрчи из тијех каменијех греда и кликова приморски бор и оживљава својијем веселијем зеленилом ту чаму. Што ближе Дупцу то чешће бивају борови, док на посљетку на самом Дупцу угледамо читаву шумицу борову, у којој се зелени и по која чесвина, по који смријек и врнјес. Усред тог зеленила и на грдној једној стијени, издиже се, као какво орлово гнијездо, усамљена једна кућа задружног једиог сељака из Жупе и личи на чврсту, несавладиву тврђаву, која чува улазак у кланац. Дубац је збиља кључ кланцу. То је ждријело, које се сужава с једне стране у сиоменути кланац а с друге стране отвара нам пптому п богату долину: Жупу.