SRĐ

— 258 —

је превео Мухамеда. У Француза је исто тако: грчке класпке преводио је велики пјесник-maitre Лекон де Лил, Шекспира је иревео Емил Монтеги, и преводио га је Жан Екар; Едгара Поа превео је пјесник Шарл Бодлер и т. д. Данас се у Њемачкој преводи све што има вриједно у странаца, а пријевод се повјерава познатијем људима. Французи имају своје познате људе, који преводе са овог или оног језика и неповјерљнви су према преводиоцима без реномеа. (Тако за руску књижевност имају Каминског и Вицеву). — У нас међутијем, преводилачки посао нема облигација, и није ни мало саблажњиво, када се преводилац Туђинског бисера лати да преводи Мисеа, или, још горе, Ламартена, чију танчину, флуидност стиха може просто да упропасти оваково вјежбање једног рђавог п сувог версификатора. А колико се може да оголи, огули, обездуши и унакази један такав пјесник ништа боље не увјерава од ове књижице, коју приказујемо из куриозитета. Језик је преводиочев сиромашан, сув, грађански, и не показује нигдје смисла за ниансе, нема окретности у синонимима ни пластичности у изразима. Стих му иде напорно и батргате сваки час са скарадног на скарадан стих. Њему се на примјер не чини зазорно рећи: уста руј, — управља гред — дочепах њег', — деве лепе, — прозор клети, — тичице лакокриле, — једва чујно, — срдашце, — млађани, — худих, — гледн'о, и тако даље, читавијем рјечником извјешталијех и конвепцноналнијех ријечи нашијех старијех пјесника а la Иса Ћирић, који бјеше патријаршијски биљежник и пјесник. ITpeводилац Т. бисера римује: заморена-вретена; најмилија-вееелија; одлива-почива; сја-тма. И чини му се да није непатриотски довде сакатити наш еластични српски језик и наказити га хиљадама апострофа: »Крај теб' зима, у теб' зима . . .« »Доброг' пишт' не даде... ал' је душом целом« »Што ј' . . .« Или: »Ко ј' јунак, иитам . . . Или: »Нешто б' рећи им'о . . .« И наравпо када један преводилац нема окретности у изражавању, или, још вигпе, кад нема бсјећања за језик поезије, осјећања за ону прозрачну, паучинасту, суптилност коју има љепота