SRĐ

— 259 —

иоетског израза, када нема осјећања за естетику форме, онда. наравно, у његовом иреводу Шилер гори овакијем чудноватијем језиком: »Скупчаних безброј чуда језиви' . . .« (стр. 23), а Пушкин овако: »На моју главу све се сручило једног дана . . .« (стр. 7). — И помислите, како вас мора да револтира таква бласфемија кад сте већ читали те пјеснике у оригиналу, када вам је можда остао још који њихов стих у памети, па га поповите у оној елеганцији, у којој је изашао из нера пјесникова: и колико вас револтира када такав пријевод прочитате на свом језпку, кога љубите, у кога вјерујете и на коме је и Змај преводио. У Ламартиновој Јесени le deuil de la nature преводи: јесени дах мртвила. То је ситница, регби. Али, право рећи, треба бити без очију, па моћи нрезентовати да је le deuil de la nature, овај чисто ламартиновски детаљ, изражен јесењијем дахом мртвила. И треба исто тако бити безмјерно безобзиран, па оно Пушкиново у познатој пјесми Сужањ: туда гдћ за тучеи бћл^тт, гора (тамо гдје се горе бијеле за облацима) превести овако: >тамо гдје се горе за облаком јате. Не само због оног јате, него је ту пропала цијела она Пушкннска слика, коју познајете да је његова одмах на први поглед, и која вам је остала из миогобројиијех његовијех описа Кавказа. Да смо на чнсто са једном ствари. Преводити се не може од ријечи до ријечи, буквално, то разумијемо. Али је умјетносг наћи оно што одговара, еквивалентно, рећи ако хоћете другијем ријечима, али рећи исто. То је оно што је битно; јер ако не можете задржати ријечи, немојте упропастити слику. То је тешко, то је умјетност, то је ствар талента, али то ми тражимо, и не задовољавамо се тако олако. Јер ако се за пас преводи сакато, то је бесмислица: интелигентан читалац може то читати боље у оригиналу, или туђем пријеводу. Нама је стало да имамо импресију пјесника, кога читамо, преводилац треба да нам пружи ту импресију што непосреднију, да не мијења ништа, не додаје, да само рече другијем ријечима, синонимима, а л и д а р е ч е и с т о. Што се тиче ритма, он се, вјерујемо, не да препијети из оригипала. То се свугдје ноказало напорио. Али ако нам преводилац не даје ритам из орнгинала, ритам који је онамо,