SRĐ

— 237 —

srce; kajaše se i gorko plakaše. I rastoči golemo bogastvo svoje otkuplujuć samo го1Дс iz Raške, iz Bosne i iz junačke zemje Hercegove. Obilarivaše crkve i manastire i prilagaše i pisaše im bogatu pisaniju, da smiri samo dušu svoju! I poslije svakog dobrog djela, duša bi mu se malo umirila, i nemu se čiiiaše, kao da čuje pogrebne pjesme i glase zvona, mile zvuke iz vedra i čista djetinstva svoga. Tako živ],aše i brojaše dane svoje pogruženi starac, i prizivaše jednako smrt da mu se smiluje! * A jednoga dana spazi teški grešnik jednoga sjedoga starca inoka, koji kupjaše milostinu za manastir, i pozva ga u dvor preda se, pa ga upita, odakle je i kamo ide? A stari inok mu se pokloni smjerno i reče mu: — Sa Atona sam . . . Iz Hilendara, tihoga staništa Svetoga Simeuna i Save, i čedo sam nihovo, čestiti Šemsedin-pašo! Slabi i bijedni podražatej liiliov; umorni putnik koji se trudim đa gredem stopama nihovijem . . . Prosim sađa za manastir, koji se negda carska lavra zvao, i carski dijelio i ugošćavao svakog prosjakaL. Neispitani su putevi Božjeg promisla, a kolo sudbine, eto, tako se okreće, gospodaru! . . . Ko je negda štedro dijelio, — sada prosi. — A koga si plemena i zemie sin, i domovina koja ti je? zapita ga Tomašić. — Domovina je moja nebo, a grijesi nasljeđe moje na zemji, gospodaru! reče inok. Ali je Raška zemni privremeni stan moj; gostilnik, u kome kratkovremeni putnik boravim . . . Trže se grešnik kad ču ime Raške. Ali ga za časak obasja zraka nade nebeske, pa reče starcu: •— 0, sveti oče, ра1фпе me muke već ovdje na zemU muče!... Ima li nebo oproštaja svakome grijehu, oče? — Milost je božja kao selena, sine paćeni! reče inok. — Zar i meni otpadniku Raškom, koji bijah zabludio ?! A sijedi monah mu reče: — „Kažem vam, da će tako biti veća radost na nebu za jednoga grešnika koji se kaje, nego li za devedeset i devet praveđnika kojima ne treba pokajane!" rekao je Hristos, Spas naš, sine zabludjeli.