SRĐ

— 346 —

слио, ни у Форбаху, ни у Бензонвнлу, ни у Гравлоту, прва три окршаја, у којима је и мој иук учествовао. А нијесам више мислио па то ни оно послије подне 31 августа, који је био први дан дводневне борбе код Сент-Барка. То је посљедњи пут што сам се својом сабљом могао служити . . . Истина је да сам се при растанку доста добро послужио њоме. То је такође био посљедњи прави покушај, који је маршал учииио да раскине оисадни круг, који нас је затварао у Мецу. Бој је био доцкан отпочео. Топ опали тек у четири часа по подне, ма да смо се били још од 6 часова из јутра покренули, у намјери да пређемо с лијеве на десну обалу Мозела. У седам и но часова добисмо заповијест да јуришемо на главно одијељење оклопника и коњаника, који већ бјеху стрмоглавили нам први ред и наступаху право на нашу артиљерију, која стајаше на једној великој нољани иснуњавајући угао између Сарбрушког и Сарлујевског друма. Били смо прикривени, кад нам стиже ова заповијест, близу овог посљедњег друма, у заклону једне шумице, пред самијем селом, које се зове Меј. Упадосмо с бока на ове коњанике, који се бјеху пустили у трк и не очекиваху нас. Једап час доцније, не остаде ни један од њих. Били смо господари од оба друма, и да нам не умаче дан, заузели би Ретонфеј још истога вечера. И већ се бјесмо кренули ка томе нравцу, али нам послаше гласника да се повучемо, и ми се новратисмо на мјесто, гдје се јуриш десио, на пресјек она два друма. То вам је било што 'но веле спавати на разбојишту. Добро звони, овако у кратко изложено. У ствари, овај се успјех за нас састојао, који не бјесмо још од јутарње црне каве ништа узели, што смо спавали под ведријем небом, на влажној земљи још од прекјучерашње кише, и то без вечере. Посилни, који је требао да ме прати са једнијем одморнијем коњем и заиром, држао је за паметније, послије првијех куршума, да се врати у Мец, гдје сам га нашао два дана доцније. Обзнани се збор за хљебац. Ни једног парчета у ескадрону. Ни једног свежња за коње, које повезасмо. Био сам врло срећан што сам имао један огртач да се увијем, простријех се по земљи, док мога јединог коња чуваше један од мојијех драгона, који стојећи заспа, са уздом око руке. Мало доцније заспах и сам. Ко није спавао овијем сном, тај не зна шта је то сиавати. Сан ми је био тако