SRĐ

— 655 —

он почиње са излагањем странака у Енглеској, за посљедњијех 100 година. Странке у Енглеској нијесу сталне, као на контииенту, (бар по теорији), са израђенијем нрограмима о свима политичким проблемима; оне се образују искључиво с обзиром на она питања која данас постоје. Груписање људи у једну странку врши се по тренутној потреби. Искрсне једно питање од већег зпачаја, свп они који мисле у једном правду удружују се, да остану заједно само дотле, док их буду, везивале исте мисли. При првом другом питању онн се могу разићи и сгварати пове странке са својим дотадашњијем иротивницима, само ако би се с истијем у томе питању слагали. Енглески политичари не раде и не мисле овако или онако, према томе којој странци припадају, већ они улазе у ову или ону странку с тога што мисле овако или онако; они ступају у друштво људи чије мисли дијеле, по својим начелима, с тим да из истог исгупе чим им њихова пачела то буду налагала. У Енглеској страике се непрестаио прекрајају, оне иду с временом, с идејама; енглеска је политика чисто начелна, њу не спутава никаква страначна дисциплина, у њој влада потпуно индивидуално мишљење. Писац, у другом дијелу, износи однос који постоји између Владе и Краља. Овдје је зашао мало дубље у историју почињући још 1688, кад је Јаков II. био збачен с пресгоља. Оцртавајући вјерно овај однос у свима мијенама, он врло тачно изводи да се је парламентарни режим утврдио у Енглеској тек послије Ђорђа III., управо за владе Викторијине, а не. још за владе ЈЈнљема и Марије, као што су то узимали Меколе и Халам. Увођење парламентарног режима он доводи у везу са нромјеном изборног система у Енглеској, која је извршена 1832, и држи да прелазак краљевског права у бирању министара на нарламенат, не треба објашњавати том простом околношћу, што су послије Ђорђа III. дошла на престоље, прво, два посве слабодушна и неспособна владаоца, па онда једна жена. У трећем дијелу своје брошуре, господин Јовановић бави се Владом и Скупшшииом. Парламенат је почео у Енглеској као надзорно тијело;. он није владао сам, већ је само натјеривао Краља да он влада ио закону. Доцније, Парламенат је тражио да Краљ влада са министрима који уживају повјерење