SRĐ

• SRĐ

13.

Dubrovnik 16 Jula 1902.

God. I,

Из посмрчади пјесника пок. Јова Сундечића.

С В 0 М Е П Р И Ј А Т Е Љ У Н]>офес01>у II Будмани Вррна главо, дичнп Перо! Куд he ђавб нег' ira еро?... Моја пјеема 'нако екладна, 'Нако ејетна — и полетна: Вели да је »гадиа«! Гад му у дроб!... А што кврчи; Збиља мисли да су људи врчи, Да вјерују птуркам-буркам Удвориц& ■—• црних варалица, Што пред св'јетом прси бију, До нрце се земље вију И свецим се граде, А тамо су пуке накараде Чим се негдје завр'јет могу, Да с' украду људима и Богу, Па да пусте узде себи, Да бјесније ни враг исти не би?... Пјесма ли је моја крива: Што је врела, што је жива, Што из чиста точка струји; Осјећајим слатким бруји; Осјећајим, који жаре; Ал' врлини рз не кваре ? Лети тица, — ието лети машта; Кад ко љуби, тад снијева свашта.... Љубав снити — у пјесме је вити, Гр'јеха нема;.... гр'јех је стопро тада Кад похоте гнусоба нас свлада. Ил' када се то жигоше гадом, Што пе тукпе ма пикаквим смрадом....

. v 38