SRĐ

— 111 —

дијаху, да је ступио у акцију без икакве задње намјере, већ чисто из побуде правичпости ; али тада Рада мишљаше, зар јс њему била милпја њена част, по част његове жепе, будуКност његовог дјетета, срећа цпјеле куће? Ila се ту обје збупе, али помисао ua усамљену сиротицу некако поврати у ред мисли, које почпу да тону у хаосу неразумпјевања и тад увиђају да заиста нравичпост рада стоји па његовој страни, и оне тад оживе успоменом, која им продужп жпвот. И кад отпочпу да живе у успоменама, све више долазе до закључка, да он пије крив, јер је у овој борби било питање части и имепа једног сирокаха а сила и господство једног богаташа. И тада се сјете своје сиротпње, па их дирне несрећа створа, који би пао, да оне пијесу пале, па се сјете своra пада и опда се збуне, узнемире и не зпајућн шта да мисле, а да не гријеше, јецају једна другој у наручју. Оне већ не зиају како ће и кога да осуђују, јер врло добро знају, да је та сиромашица потпупо часна, да на њеном имену никад пнје бпло мрље, па су спојене сиротињом и аманетом њеног оца жпвјеле у тијесној вези. Њихов Љуба никада niije долазио дома пређе но што би свратио и унио утјехе и наде спромашици, која га сматраше као свог оца и која се осјећаше срећпа иослије његове носјете. Па се сјете и благодарности коју им лијепа Милица свакога дапа изјављиваше. И слика ирошлосги све већма излажаше у драстичнијим бо|ама пред њиховим очима, а оне у заносу грљаху његову лијепу главу, љубећи тад и саму успомену па извршепо дјело. И враћајући се мпслима на цијели ток догађаја, сјећају се како је Мица једног дана тако усплахирепо улетјела у кућу, да-су се сви уплашили од чудновато плашљивог изгледа њеног лица. И онда само толико зпају, да су, кад су истрчале за њим на улицу, онесвијсстиле се, спазивши крваву љешину на поду, коју у ономе узбуђењу не могаху да позпаду, који је то био, а кад су се оспијестиле — Љубомира више не бјеше, а сутра дан јављаше да је оп негдје далеко! далеко! а оие самохране блуде мислима по просторпји земаљској н траже тај кутић, у коме пребива поштена душа његова. Исто тако су тек сутра дан дознале, да то нико другп иије био, већ Марко, пајнскренијн пријатељ Љубомиров, који се под маском овога увлачио у поштени сиромашки дом, да једнога даиа нанесе смртни удар онима, који умију осјећати.