SRĐ

— 113 —

он некк криЕац, неваљалац, злочинац, а оне ојађене рођаке теже његовој поправци и на све стране обијају прагове тражећи милости за грешника, који треба да се поправи. Али овако, он није крив, он је потпуно невин, чак узвишенији но што је био прије извршеног дјела — па онда зашто да моли?... И чудновата сјенка озбиљности пређе преко њенога лица, суштина ове замисли побрка разлоге слабачког расуђивања и она се ииташе »зашто је бјегао, кад није крив?« И ту стаде, нејасност овог питања ствараше још већу нејасност одговора, а она збуњена у расуђивању изгуби све убијеђење, и помисао на његово тужно бјегство са злокобним посљедицама лебдијаше јој пред очима и нретвараше мисли из свере размишљања у свере очајања, и она плакаше... плакаше... А обје су данас највише тужне, оно мало наде ишчезаваше у стварности њиховог неиспуњавања, покушаји остајаху безуспјепши, њихове молбе не налажаху одзива, јер Марко не само што не ће да остави оно hito је било, већ у својој мржњи ствара такве исказе, да оне морају да црвене и да се чуде откуд толико покварености у тако младој души?... Потоњи зраци сунца губљаху своју моћ, на хоризонту ишчезаваше моћ очњег продирања, а нејасност природе, повеличана чудноватом тишином, ствараше од ове собице право мртвило. Оне сјеђаху крај огња и гледаху се чудновато, с пријекором и разочарањем. Оне ћутаху јер им се бол претвараше у мржњу, нада у пркос. Старој се чињаше као да на снаси примјећује и неке знаке огорчене одлучности из које провириваше прелом. Она страховаше. Не знађаше шта да ради! Њено блиједо, смежураво лице, њене мутне, утонуле бчи, не одаваху знаке живота, и да није било душе да показује бол, не би се знало да живи. Она чисто осјећаше у снахиним погледима душевну борбу, у којој закључак још не пловљаше, али који ће кад тад доћи. Она страховаше за тај свршетак. Шта ли ће тада бити?... мишљаше. Врата се лагано отворише; у собу уђе струја хладног вјетра, и оне обје дигоше главу. На лицу старе не читаше се ништа, а на снахииом пека врста љубави иомијешана са сумњом. Мица уђе лагано у собу. по њеном лицу већ крстараху бразде, испод очију модрило, а у погледима нејасност. Она промуца: 8