SRĐ

— 278 —

PJESNIŠTVO.

Благајска прича.

Тужно кликће орб сури, Што на вису гн'јездо вије. И потмуло хучи Буна И о црне сгјене бије, Па к'о коњиц разуздани На далеко баца пјене, И жури се, бјежи, скаче Кроз камење и стијење.

На тјемену голих ст'јена Рушевине старе стоје, Око њих се бршљан свија, Змија тражи легло своје... Мјесто пјесме, игре, шале И бубњева и тимпана, Сад се чује вриска вјетра И шуштање голих грана... Кад све мртвим санком спава, Када мркла поноћ стигне, Одрони се плоча гробна И сјенка се једна дигне. И гледајућ Благај трошни, Стари Херцег сузе лије, И сиједе чупа косе И старачка прса бије... Влад. Ћоровпћ.

III.

Свеле љубичице.

Шта тужније може бити Од јесени туголике? Зато ми се у њој нижу Из прошлости тужне слике. Гледам тако слику дивну Невјернице моје драге Из онога срећног доба, Кад ми слаше гледе благе, Гледам жељно слику њену, Кад не бјеше невјерница, Па се винем у то доба А сјета ми летне с лица.

Занесем се, заборавим, Па неправо шапнем тада: „Та она је мени вјериа „И вјерна ће бит' свакада. А до мало, кад се пренем, Тад друкчије много судим. Па опет бих тако снио, Али да се већ не будим IV. Намрачено небо стоји, Покрио га вео густи.... Каткад која капља пане И мир свуда влада пурти