SRĐ

— 851 —

ствене дотичним појмовима, да би тијем, држећи се стварности, будио дјечију занимљивост с једне стране, а у исто вријеме, путем индукције, створио јасне, одређене појмове, доводећи пх у тијесну, органску, унутрашњу везу с говорним знацима. Ако учитељ упознаје дјецу с појмом, или предметом апстрактним, недоступним за дјецу услијед недостатака аперцептивних срестава и живости уображења — он претходно припрема њихову душу згодоим неким уводом, приправним ступњем Хербартоваца, чим се крчи пут за разумијевање н усвајање дотичних срестава о повом појму пли предмету. Овдје треба пазити, као и иначе при предавању у млађој доби дјечијој, да се не хита, не брза у говору; другим ријечима: треба одржавати правилно лаган темп говора, дочим у зрелијој доби исти се убрзава услијед јаче дјечије репродукције, у којем би случају отегнутост, разглабање учитељево могло изазвати нестрпљење, посљедицом чега настаје одвратност према предавању, — јавља се непажња, услијед које предавање пропада. Што се тиче тако званог акроматичког облика предавања, разређеног у питањима — ту се препоручује велика опрезпост. Ако су питања проста, одвећ лака, или, како би ми рекли, ситна — код дјеце настаје нека млитавост, равнодушност према иредавању, а тијем се убија воља за науком; упућују ли се питања тешка, замршена, нејасна, која као излазе ван граница њихове моћи појимања — дјеца се усиљавају, напрежу свој нејаки мозак, да задовоље захтјеве свог учитеља. Ако сад овај, посред тог напрегнутог њиховог стања, са циљу да гимнастише њихов интелекат и изазове што живљу саморадњу, нестрпљиво скаче истим питањем од једног ученика на другог, видјећете Heise његове пнтомце, гдје сами па себе не годују, мрште се, па чесго, ако се овако што попавља, почну губити наду у своју моћ, постају равнодушна уопште према науци — пропадају, ако их вјешта рука наставничка не спасе. Овај начин предавања прилагођава се у дјечијим задаћама, у ком се случају самопоуздано вјежбају у досјетљивости, гимиастишу свој ум, те v повољном ријешењу палазе задовољштину, награду за размишљање. На васпитачу је, дакле, да, поред неопходног знања педагошких начела, добро нроучи душу својих питомаца, упозна