SRĐ

— 420 —

Све докле у своје не прихвати крило Бого снова, Морфеј, моје т'јело трудно. Он свакоме даде Оно, за чим жуди, Јер најтање знаде Жеље из дна груди, Па онда и мене Ношаше кроз краје, Гдје љубав не ве'не, Мржња c' не познаје. Ту нред двором једним, пупим сјаја, славе, Весео је народ неком хвалу вио, Ни на ком се није вид'ло какве страве, Ил' претворства мрског, а двор царски био. »Јест, царски је, царски; ал' унутра само!« Свако ми је рек'о из парода тога, На царском је трону ту сједила — Слога, Како мила само, како благосг с чела И истина с правдом њезинога сјаје! Чим ме видје, одма и жељу. је хтјела Моју чути давну и рече ми: >Шта је? 0 реци без страха, ти незнанче младо; Желиш моју помоћ, одма ћу је дати.« — »0, царице света, како слушам радо Обећање твоје, јер мој народ пати Србински без тебе и помоћи твоје. За то...« хтједох даље, ал' ме неко ти'о Поглади по челу и све жеље моје Растјера, којим сам усрећити хтио Моје Српство драго... Ал' мајчину руку Ко икада за то прекорити смије, Што из снова тргне, па ма какву муку Осјетио онда — ах, ни ње ми није! Та, чија ме онда глади рука мека, Чије за ме бију тако њежно груди? Као мајка негда, тако само сека Из сна може брата свога још да буди! В. Пећавац.