SRĐ

— 454 —

БИЈЕДА. Слика. Никола Т. Јанковпћ I. А киша досадно пљуштп, огрнута и заклоњена тешким слојем вдагле, само се чује њено живо пуцкарање гхо каменом поду. Кроз стакла крозорска, умотана густом влагом, тешко се назире у каицеларију, само се види дрхтање лактова и таласање плећи; чује се шуштање пера по хартпји, монотоно ударање сахата, жубор служитеља у предсобљу.... и иишта више. Ваздух се устајао, па се у полутами опажају густи колути дима, а кроз њ провирују главе службеника, као кроз какву огрлицу. — Господине Мато!... чу се из друге собе узвик, који садржаваше у себи иеку грубу милост. — Заповиједајте, г. начелниче!... одазва се стари, дрхћући глас чика Мате, и он му се клецајући упути. Начелник сјеђаше за столом заваљен. Кроз мутне, зеленкасте очи пробијаше некакав поглед, који у себн има дражи све донде, докле се не би уста отворила и навукле боре по модрим образима, па чуо некакав мукао, пиштећи глас. — Јеси ли преписао акт? — Готов је, г. начелниче. -— Донеси ми га! Чича Мата пође и чу за собом »Ваљан старчић, добар раденик!« На то се часом заустави, из прсију хтједе да избије оно што се одавно таложи, али га на кретање нагне нека супротна тежња, која потјецаше из страха. Само се код мисли ништа не испријечи, и оне се ређаху брзим, испреламаним током, прескачући једна другу. >Добар раденик!« — Али од кад се то мени говори?! И кад ће се једном та хвала привести у дјело? Хоће ли она цијелог живота да ме прати заједно са биједом, или ће моћи да се одвоји од ње? Он је то чуо првог дана, кад је излазио из канцеларије и кад је својом старом, симпатичном појавом изазвао сажаљење код другова;