SRĐ

— 462 —

испрекидано, храпаво, гадно.... Он се згрози од те елике, он се згади себе! Руке му грчевито купљаху продрти покривач, а лице добиваше некакав модри израз и кроз уста готово шуштећи излажаше: »Ништа!... ништа!... Па му постаде самоћа најмилија. Жену и дјецу не могаше више да гледа. Његове мисли све већма губљаху наде, љегово срце осјећаје. ITo прсима му се провлачаше нешто сухо и бодљикаво; нешто, што му изазиваше и страх и сумњу. Жеља о животу постајаше све мања и онда, кад би посматрао своју дјецу и кад не би. У оба случаја мишљаше: »Шта имам да им дам?... Шта ћу стећи?... И зар ће они имати више наде на будућност онда, кад ја овако живећи својом платом, навикнем их на живот ни лак ни тежак; на живот, у коме не ће моћи наћи ослонца за правилан развој живота у будућности?« Дође му некако мило, кад би сад могао умријети, те да их још сад остави судбини на вољу; сад, док су мали, док још потпуно не схвате и не осјете шта то значи, кад има некога који се за њих брине. Јер ако их кашње пусти у борбу за опстанак, они ће бити невични и немоћни да се опиру околностима; од њих ће постати полутани, као што је он. Његова смрт сад би им била од користи, а она успомена, која би остала у дјетињим мислима, била би тако узвишена према њему, јер та дјеца још не умију да схватају стварност живота. Она још немају прави појам о родитељима; његов нестанак не ће их тако помести и нбунити; јер забринутост на његовом лицу није у њиховим мислима ништа више оставила, до: »тата је љут!« А то ће се све изгубити кад се и он изгуби, а врвјеме, корацајући брзо и трајно, рушиће постепено остатке тих успомена у њиховим мислима; живот, показујући све трагове свога напора, отпочеће срце да кори и челичи, спремајући га за борбу; а она, растући и напредујући тако сама од малена, лакше ће еносити сав терет и јад.... и онда, шта им он може оставити више, но спрему за живот, истина горку, али бар чврсту. И ои крадимице узимаше више љекова, но што му је то речено; а кад остане сам у соби, препуној топлоте од људског