SRĐ

— 496 —

одбацује, и он се сроза на ниже, па се докопа за браду, удуби поглед у земљу и тако чека иа на једаи мах скочи, нека нова снага потисне га, и он онет трчи, куца, моли, али свугдје једно исто иишта, једно сухо »Није потребан!« Лутајући улицама, посматрајући без љубоинтства двокатнице са украсима, трговине са богатим излозима, он се нађе у нарку. Гусго, зелено шибље бацаше дебеле хладове, и он сједе на једну клуну и зари главу у руке. Но, није дуго самовао, крај њега сједе једпа блиједа фигура, чији погледи одаваху очај, а образи дуго гладовање. Он дохвати руком познаника и тргнувши га за капут уиита: — Да нијеси и ти Перо?... Сигурно као и ја... на ноље!.. и ou се пљесну шакама по кољену, па додаде: — Псине једие! Петар лагаио диже главу, из очију му изби као неко чуђење, па се онда исправи и као кроза сап га унита: — Шта питаш?... — Не питам те ништа. И да не одговорпш, видим шта је. Мутпи погледи нијесу никад израз задовољства. Али, чујеш ли. Ни ја њима не ћу дати мира, докле им пе досадим. Ја хоћу да живим!... узвикну и тресну ногом. - Море, шта ти је? — упита га Петар зачуђено. ■—■ Вар не познајеш, шта ми је? А ја сам по теби одмах познао. Истјерали су ме из службе. Веле: неиотребан. Чујеш ли, умијеш ли ти да ми објаспиш значај те ријечп потреба? Петар све више долажаше к себи. Његово лице отпоче опет да добива неку живосг, а очи јасноћу, јер се нашло још једно лице, које ће моћи да схвати јачину бола, који осјећа. Он се загледа у врх пропале цииеле и готово за себе говораше: — Потреба је.... нотреба није ништа! У свијету не иостоји питање о иотреби, већ о вољи. Потреба има своје постепености, воља преломе. Потреба је у животу, воља у навикама. Потребу изазивају сузе, вољу гордосг. Ко нема суза, нема ни нотребе, ко пема иотребе, нема ни осјећаја ми смо иотребии, да би они који су сити, видјели шта је то глад, те да појме значај веселости. Него, остави се тога. Лако је теби. Али шта ћу ја?... Жена, дјеца, не зиају ништа, а ја немам више ии пребијене иаре!....