SRĐ

— 530 —

Невјеро мила! Невјеро мила, чујеш лн како Јесепски вјетар кроз граље плаче? — Вараш се љуто пјесниче тужни, То вјетар пјева јаче и јаче. Чујеш ли како над мртвом земљом Гаврани црни и вране туже? — Опет се вараш. Гаврани, вране Пјевајућ пјесму весело круже. Чујегп ли како јецају гране И жуто лишће с уздахом лети? — То голе гране свом санку кличу А лишће пјева летећи мети. Весело чедо, теби се чини, Да читав свијет пјева и кличе... У горком плачу ти чујеш пјесму, Из бола за те весеље ниче 0 чедо лудо, ја видим веће: Ти добро душо не схваташ св'јета; Искуства немаш а мислиш да ћеш Живјети тако хиљаду љета... 0 чедо лудо, ни ерца немаш, Па како ти ћеш пјесника схватит? 0 хајде, душо, далеко куда, Ал' иикад немој амо се вратит! Пјеснику треба са срцем чедо, Које ће с њиме и у весељу Уздахе вити из врелих груди... Осјећат сјету и тугу вељу Које ће с њиме плакати често И зборит с њиме уздахом ббпим... Које ће њега плачући питат: »0 зашто, драги, ја сузе роним?« Беч, нове.мбра 1902. Душ.ан Тампнџић Хумскн.