SRĐ

— 614 —

Zašto ne ćete da se viđimo? Ja se lijepo nadam, da eu proživjeti još koju gođinicu, kažem. Eh, dii, kaže ona, ali ja se, Betino, ne ću više vratiti na ove strane. Idem daleko, kaže. Eh, vratićete se, rekoh; zašto ne ćete da se vratite? Ne znam ništa, veli ona. Hoćete li sada, gospodine Danijele, da je kontesina rekla ovu rijeć, bez velika razloga? Bog zna što je imala u glavi, jadnica. Pomislite, da čas poslije uzirnle jednu knigu, motri je četvrt saliata, tresući se sva ovako ovako kao list, stavja je na dno jedne putne torbe, pa zatim, kada je torba posve puna, fu, fu, fu, razmetne mi je, izvadi knigu i, dok ja opet uređujem torbu, piše pisamce i stavja ga u onu knigu. Zatim ide na dvor i vraća se odmah s velikom naglošću, razdire pisamce i piše drugo! Danijel joj ne odvrati ništa, uđe u konte Laa. Tmica, vrućina, smrad od kamfora zaustaviše ga na vratima. — Oprosti, dragi Danijele, reče konteov glas. Užeži šibicu. Svijeća je na tlima, iza posteje. — Kako ste? upita Cortis polako. — Zlo, ne smeta. Dakle? U tom času Cortisova šibica zasja. — Oh, vidim te, гашгтја Lao. Razumio sam. Rekao sam ti i prije. Ne mogaše se već na gore promijeniti ona žena. — Pripovjediću ti poslije, reče Cortis. — Dosta. A izbor? — Zlo i on. Cortis užeže svijeću, viđe napokon svoga surazgovornika, koji nauznak Па posteji, blijed, povezane glave pritvorenih očiju, govoraše ispod glasa: •— Svine! Cortis mu stište ruku. — Puštam te na miru, гебе on. Lao ga zadrža, upita ga, da li mu je ona pripovjedila spletku prošastoga dana. — Preporučam ti, reče on, da ne učini ništa bez moga znana. S bogom! Koje su u re ? — Pet mane deset. — Daj mi pilulu. Tu na stolu.