SRĐ

— 701 —

је прешло у насље/је од њихових предака, противу насљеђа ни разум, ни наука, ни васиитање не могу бог зна шта учинити. Шопенхауер је прегонио учећи тако. Додуше насљеђе игра важну улогу у животу и развићу људском. То је доказано и номоћу биологаких и медицинских испитивања. Конституција тијела, разне тјелесне немоћи па у многоме и душевно стање стоје под утицајима насљедности (хередита). Али Шопенхауер утицај насљедности сувише је издизао и прецијењивао. Гријешио је, доказујући да противу насљеђа ништа се не може чипити. Човјек, долазећи на свнјет не доноси са собом већ развијену некакву болест душевну или тјелесну, већ само наклоности (диспозиције) к тој болести; разумном васпитању може иоћи за руком да наклоности к некој болести ако не сасвим паралише, а оно бар ублажи и смањи. Нужно је још напоменути како насљеђе није јединственим фактором развића. Новија наука о развићу (еволуццја) поучава нас, како сваки индивидум има подобности прилагођавати се спољашњим иогодбама живота. Та подобност прилагођавања позната је у науци под именом вариабилита. Насљеђе озпачава консервативност а вариабилита прогресивност. То значи да добрим и правилним васпитањем човјек може прилагодити се новим циљевима живота а удаљити се од старнх навика и наклоности. Васпитање, премда није свемогућно, опет може код васпитаника (ђака) добре навике и наклоности потпомагати а 'рђаве пригушивати и одстрањивати. Карактер човјечји није као што би хтио Шопенхауер константан (сталан); код свакога појединца он се мијења и пролази кроз разне фазе. Вариабилита као позитивни чинилац у васпитању стоји проти насљедности. Дакле васпитање не може све алп може много учинити при облагорођавању људске душе и карактера. Већ смо видјели како су у иочетку ирошлога (Х ! Х.) вијека нижи слојеви европских народа, пошто су дошли до јаче душевне свијести, почели негодовати и протестовати против неправди и неједнакости у друштву. Ти нижи слојеви, ввдећи своју биједу, сасвим је појмљиво да на свијет овај нијесу ни могли гледати друкчије до песимистички. Огромне гомиле људи тукло је зло и неиравда у главу, на какво чудо да су се они због тога мрштили, љутили и викали? Из почетка не-