SRĐ

— 787 —

ако је само сачувао поље своје воље, слободно од свака утицаја, ако ријечју буде чинио само оно што и како он хоће, непокретан под грдњом, сам и усирављен.

VII. Пјееник. (За младости, Зола је правно много стихова, од којих, радозналости ради, репродукујешо неколико): Нина. Пријатељу, сјећаш ли се оцрњена гроба, на самом крају стазе једне, унола иод цвијећем, који нас је дуго задржавао и градио сањалицама? Мермер је наједен вјетром и кишом. Он сања у трави и, тајанствен, ћути, насмијехан и ведар на плавом мајском сунцу. Oii сања у трави, и, у својој сањарији, неоскрњављен гроб, не одаје, онима који ту пролазе, ништа више сем избрисаног имена Нина. Звали су је Нина, покојницу блиједу. Реци, колико јој пољубаца даде прољеће? Каквим ли се је сном за навијек успавала? Ко је због ње иатио? Ко оплакује њених петнаест година? Не зна се. Под цвијећем спава дијете, а земља му од зелене маховине справља њежан покров, и, кад га уиитају, ниским одговара гласом: »Звали су је Нина, само јој име знам.« Ето! то је доста за пјеснпково срце. На уснама једно весело име, и намирисапо љубављу, довољно је за једнодневни осмјехак п сан. Покојница има само шеснаест година, и ако је гроб нијем. Од јуче лежи она, и дјевојачко јој чело у ковчегу још носи вијенац с бала. Пусти ме да те лишим твоје бијеле заручнице, ти хладна плочо гдје Нина љуљушка свој дуги сан. Хоћу до јутра чекати на осмјехак спаеа са њених слеђених усана при њеном буђењу. Пусти ме да је изазовем, да је по своме срцу волим, да јој дадем плаве косе, црно око, мала њежна уета, пусти ме да је у чело као сестру пољубим.