SRĐ

— 879 —

„МАЛА СЕЦЕСИЈА". — Д. Ђ. Омчикус. — (Крај). — Мислим да би сувишно било, поче достојанствено она, да Вам кажем е сам потпуно увјерена да Вам је мој »одношај« с Вашим пријатељем познат, ствар је, у осталом, и сувише јасна, а повјерење је племенито, само кад се човјек има коме повјерити. Ви дакле све знате, али не знате муку моју... Па због тога, с једне стране, да о мени рђав суд не створите; с друге, да Вам се на исти начин одужим, с оним поштовањем којим и мене и сву моју фамилију обасипате, ја Вас усрдно и братски молим да ми помогнете ... Њезин звонки глас дрхташе, а руке се као нехотично склопише. — Па говорите, Олга Петровна, рекох, ја ћу се збиља срећним сматрати, ако Вам буд какву услугу могу пружити. Бијах одабрао руски начин назива да јој веће повјерење укажем и да јој удовољим. — Ваш је пријатељ интелигентан, добар и честит, растегну она. Његова су осјећања племенита, и она ми збиља ласкају, али је чудноваго, непојмљиво скоро, како тај збиља образован човјек може да буде тако неразложан... Та пет година није вјечност! Ја је погледах збуњено у чуду. — Хм ..., развуче она, дакле Вам мој захтјев није познат? — Знам, до душе, за неку тајну хисторију рекох, али каква је то хисторија и какву улогу пет година у њој играју, то ми је сасвим непознато. — Слушајте дакле. Бог ми је свједок да у свом животу нијесам никада тражила доживљаја, а још мање мислила како ћу се и кад ћу се удати. Пјесме и романи били су за ме споредна ствар, и ја сам их само зато читала што спадају у књижевност. Не поричем да ме често нијесу освојили, и много ми несаних ноћи прибавили, али ме је мој отац научио, да у свијету има много паметнијих и узвишенијих позива него читање и стварање романа. — Поред свег тога, природа, којој се нико отети не може, постигла је и код мене своје, и ја сам се заљубила.