SRĐ

— 11 —

он. (С л u ка). — Светозар Ћоровпћ. [Широка башта, заеађена ружама, шебојем, Феслиђеном, карамФилом и младим воћкама, обрасла травом, спушта се до омањега поточића, који се вијуга исиод врбова шибља. Крај потока гори ватра. Уз ватру је прислоњен велик кахвени абрив, око кога се ваљају, разасути по земљи, филџани и чарфови. Испод висока дуда прострт је по трави широк ћилим, на коме сједе три-четири младе, тек нешто старије од дјевојака, хануме. Двије хануме пуше наргиле. Пред њима су разбацани локуми, гурабије, урмашице и, у сребреним маштра-кша, жути се медовина. За леђима им разбацане Фереџе и толике јеменије, којима се покривају по лицу. Близу Фереџа, по трави, посједало неколико дјевојака и пјевају. Двије имад v дахире, а двије чампаре, и ударањем у њих, прате пјевање : Ој дивојко мала, Да ти колан купим. Не ћу, драги, не ћу ја! Еј жута туња процвала, Мила мати дерт ми задала. Не ћу, драги, не ћу ја!] Ајиша хаиума. — (Зграби маштраФу и пије медовине). Аман, аман ! (Запјева: Мила мати дерт ми задала, Не ћу, драги, не ћу ја !). Ох, што немам старога аваза, па да га пустим да ми се разлнје и к'о сантур зазвони; што се не могу вратити у осамн'есту годину, кад сам знала извијати све кајде и натпивати све бумбуле у махали. Ох! Ђулса ханума. — А што ће ти бољи аваз од овога? Ти и сад липо пиваш. Да ја знам и тако, доста би ми било ! Ајиша. — Није, није, није тако! Јер сама знам, да нисам више к'о прије. Кад запивам, сад ме у грлу нешто реже, па ми не да кајди да се извије. Сад ни једнога момка не би' могла писмом довикнути... А прије... (Одмахне руком). Шерифа ханума. — Прије је све боље и било. Све друкћије. Нема ни пуних десет година од онога земана, а ћи-