SRĐ

- 20 —

Алмаза. — Ех, да се то може! Дудија. — Може се. Зачепи упш памуком, да га не чујеш, па ћеш моћн ... Заборавићеш га ... Ево... сам га и ја заборавила! Видиш, сад и не мислим о њему. Чим ме оставио, — а ништа му нисам урадила — и прест'о ми долазити, заборавила сам га. Сад ми је драг само мој Омерага. Алмаза. — Омерага није к'о Алибег! Дудија. — Омерага није лип к'о Алибег, ама је бољи!.. Знаш ли, бона, да је у њега срце златно и обасуто алмазима? Он ми је драг данас и нико ми дражн није! . . Алибега од онда нисам ни чула ни видила, ама и да га видим и да чујем, данас би' му леђа окренула, а за мојим Омерагом трчала би' преко била свита. Сад и мени Омерага долази и пива ми, иа ако и пе зна к'о Алибег, опет зна липо, и ја га слушам. Алмаза. —• Алибег боље зиа! Дудија. — Алмаза, послушај ме! Ја сам мало старија, па боље знам. Чувај се Алибега! Алмаза. — Не могу. Дудија. — Тако ти Алаха, чувај га се! Он је мене лриварио, мене је ижљубио, на не ћу да и тебе ижљуби! Алмаза. — (Гризући се за руку наивно). Ах, да ме хоће ижљубити! Дудија. — Ако ме не послушаш, кајаћеш се! И ја сам се кајала љуто и очи сам исплакала, па пемој и ти. Алмаза. — (Брани се). Не могу, не могу, не могу те послушати! Дудија. — Он је хунцут, угурсуз, каурин! Чувај га се! (С лијеве стране, онамо куд је Алмаза прије показивала, зачује се јецање тамбурино]. Алмаза. — (Плесне рукама). Ено га! Он је! Дудиј а. — (Чврсто је ухвати за руку). Није ... То ти се причињава.. . [Зачује се пјесма Алибегова: Еј, сниг нападе, друми западоше, Драги драгој доћи не могаше ...] Алмаза. — (Хоће да потрчи). Он је, он! Дудија. — (Вуче је себи). Не ћент, не ћеш ићи! Алмаза. — (Отима се). Иђем ... Пушћи ме!.. Остави!..