SRĐ

— 28 -

— Hajde, hajde, reče on, onakvi lopovi se ne tope nikad; nađu sveđ koga da ih pomogne. Ne će se ubiti, budi mirna. Okladimo se da će mu banuti kakva sreća? Jedan blijesak sjevnu u očima Jeleninim. — Znaš li štogod? гебе ona. — Ja? Ne. Ne znam ništa. Što hoćeš da znam? — Jer su mu doista ponudili da će mu isplatiti dugove. — A, eto! usklikne konte. Jesam li ti ja rekaol Je si li vidjela? A on, što čini? — Ah, znaš da ima jedan uvjet? Ovaj put konte pobijesni, stade vikati da ne zna ništa, ništa. — Ima jedan uvjet, nastavi Jelena. Ima uvjet da za uvijek pođe u Ameriku. Lao ne prozbori više, ne pokaza radoznalosti da obazna ostalo. — On pristaje, nastavi ona nakon kratke šutne. Poći će. Lao se malo trže i promrmla: — Eto tu. Ućutaše obojica za časak. — A zašto se onda kiiiiš? reče on na svrhu. Ne razumijem. Misliš li da bi mu veća ćast bila poći u tamnicu? Što bi se za n moglo boje učiniti? Baš ne razumijem. Jelena se diže sa st6cića ne progovorivši ništa, primaće se kovčežiću, na kom stajaše nezina svijeća, uze je u ruku, pa naslonivši je opet, vrati se polako natrag, nasloni obje ruke na posteju kao da će se prignuti da po]ubi strica, prigne se naprotiv na uho mu i šapne: — A da pođem i ja? On sleže ramenima i glasno ironično se nasmija. — Nemoj misliti da se šalim, striče, rece ona. Tada stric, koji je ležao na boku, obrte se na uznak. — Reci mi nazbi], usklikne hvatajući je za ruku, bi li mi i tu opravila? — Bojim se da mi ne bude dužnost, striče. — Ali kakva dužnost! Ali otkad je žena jednoga huncuta dužna da ide za nim ako on pođe u Ameriku? Ali učini mi Jubav! Hajde, hajde, hajde lezi.