SRĐ

škrina, u kojim je nekada vjencano svoje ruho donijela mu prababa prađedu, clanu „Centralne Komisije'*. Konteša Mare nekoliko ved puta to jutro pomolila staracko svoje naborano lice kroz na nožice prikrilena vrata, da upita Krsta hoće li jednu crnu kafu ili što drugo. Konte Krsto bi joj tada pristupio i pomilovao po licu, kao što se miluju •djeca, pa rekao: „Fala ti, majko, ne obicajem prije objeda išta uzimati!" a onda nastavio po škrini kopati, docim se je škripane kontešinih papuča gubilo u pokrajnoj sobi. U dnu skožna jedne od tih škrina nađe konte Krsto zapečaćenu kuvertu, na kojoj bješe napisano rukom pokojnog mu oca: „Mom sinu Krstu, kad bude punojetan!" Sigurna inače ruka hegova drhtala je, kada je tu kuvertu otvarao i iz ne pismo od dva arka vadio. Oci mu se zavodneše, ali samo za tren, i jabucica na đesnom obrazu zaigra, pa stisnuv zube uli u srce svoje srcanost i silom gurnu kožnatu naslonacu do prozora, kao da i od he po iskrpanom podu starackih kosti trena traži sokojehe. Jugo je još jace vijalo i jake карје kiše udarahu o staklo prozora sobice, u kojoj je sjedeć na naslohaci konte Krsto čitao. Muna prolamaše guste, crne oblake i šum razbivenih valova uzburkanog mora o mulo ispred kuće dopiraše do konta, a konteša u pokrajnoj sobici poklekla pred ikonom sv. Nikole putnika, (koju je, kad se ono morala selit iz muževje kuće, spasla, a o kojoj se govorilo da je umjeće Pavla Veronese), pa molila da propusti putnike. Dugo se čuo odjek groma od prčanske gore odražen Lovćenom; dugo se konteša molila; dok je konte, svršiv čitane i pokriv lice obim rukama, sjedio u naslonači kao kip, a u polutami jedva se mogao opazit gdjekoji grčeviti trzaj negovih ramena. * * * Evo što je bilo u tom pismu pok. kontaNika: „Ne ostavјат ti sinko ništa do prava, koja su skopčana s časnim ti prezimenom, i ove moje storije, da ti služi za ravnane u tvojem životu". U toj svojoj storiji nabrajao je konte Niko između ostaloga i to, kako je bio odlučio ne ženiti se, eda se ne đogođi