SRĐ

► — 128 Ona nije znala ništa o tajnim Laovim preduzećima; znala je samo, po Jeleni, da ga je one večeri u Rimu ostavila dosta mirna, s nadom u riješene koje ne će, kako je kazivao, biti najgore od mogucih, te sklona da nu pusti da slobodno ide ili ostane kako joj je milije. Jelena joj ne odgovori, već pođe za nom doje da vidi malen kvartijer naprama Cortisovu, u koji se imao namjestiti Clenezzi. U dvorani nađoše Cortisa gdje čita neka pisma; kad prođoše mimo n nasmiješi se put Jelene ne rekavši ni rijeci. — Reci mi ti, Danijele, upita ga kontesa, vrativši se u dvoranu nakon dva minuta, reci mi što se ima spraviti tome senatoru. Mrsno ili posno? — Jelena zna, odgovori Cortis. Jelena se začudi. — Ja znam? reče. Cortis se požali nekim licumjerstvom, izdanim od radosnih oči, što ne čita negova pisma. Ta bio joj je jednom pisao da Clenezzi ide na posni ručak u Transtevere, gdje mu neki lombardski kuhač spravja nekakve . . . nekakve . .. kako ih zove? casonsei. — Ah da, sada se Jelena sjeti. ■— Srami se! usklikne joj mati. Kalajje, jer imaš razlog. Zaboraviti jednu stvar baš u pravome času kad je treba znati! Ode da vidi umije li nezin milanski kuhač spraviti to jelo. Jelena počeka da majka zatvori za sobom vrata, pa upita rođaka, misli li zbila da ne čita negova pisma. — Znaš . .. nadoda, htjela je reći: koliko puta! Ali ne dovrši rečenicu. Cortis razumje te uzevši je za ruku privuče je da sjede uza n, na divan. — Znam, reče on nežno. Domišlam se. Ona mu prepusti svoju ruku i gledaše u muku čas na n, a čas na vrata. Pomišjaše da će možda otputovati do malo dana, te da joj je slobođno dopustiti sebi takve naslađe. Za tim šapnu: — Primio si toliko pisama. — Da, od prijateja iz Rima. Ona pogleda svoju zasužnenu ruku i reče još tiše nego prije: