SRĐ

— 453 —

48

Antun. Vas grad!... Nemoj, molim te, popijevat; jer ako zna vas grad, to je veliki bijeg da se oni među sobom razumiju; a roditeji, to se zna, obaznaju pošjedni. Ivo. Tako isto i muževi. Antun. E baš tako! Ivo. Dakle, moj Antune, s bogoml Sva je prilika da ću platit dugove. Antun. Koje dugove? Ivo. Amo nešto ja govorim sam sobom, jer su se sinoć skup|eni gospari u Spičariji razgovarali o ogluhlijem dužnicima, pa došo red i na mene da štogod rečem. A ja ustani pa reci: Zahvale Bogu 1 ), nemam dat nikomu ništa. Pa bjež', a znaš : svijem onijem gosparima bio sam po hešto dužan. Antun. Da, kako su zinuli, kad si izišo?... Ivo. Kako ćeš i ti zinut, kad od tebe pođem, jer i tebi nemam ništa dat. Antun. Bezočni gomnaru! 2 ) (ide prama riemu). Ivo. Nemoj me udrit po lirvacku, jer ćeš me zdroždit. Antun. Nemam na što ruku stavit. Ivo. Ali ostavirao šalu, jer ako mi nešto udjede 3 ), ne ću bit dužan nikomu ništa; to sam htio rijet sinoć u Spičariji i sad tebi. — Dakle, moj dragi Antune, s bogom! Antun. Bog s tobom! Dogji, znaš; ali ne s ovakijem ponudama. Ivo. Bićeš i boji! A nuti! Zaboravio sam te pitat, hoćeš li poć u subotu u gospara Vlaha? Antun. Vajaće poć. Gosparu Vlahu ne mogu mankat 4 ). Ivo. Dakle ćemo se vidjet na zabavi. Antun. Eli, ti ne mahkaš nigda. Ivo. Jer sam ja skladan. Antun. Eh, vraže, vraže! Ivo. Dakle ostani mi s bogom, a što ima bit, biće!... Antun. Hajde, molim te, s bogom. Ivo. I zaludu ti muka!

') Usklik dubrovački. 2 ) Gomnar je u Dubrovniku što u kiiizi uličar (даmin de rue). 3 ) Uspjeti, jioći za rukom. 4 ) Po talijansku, i znaei пв тоуи inače. Marikati je tal. mancare, a ovdje u smislu krivo uliniti.