SRĐ

— 829 —

СОКОЛОВА ПЈЕСМА — Максим Горки. Море је дријемало. Огромно лијено, и као уздишући дуж давних обала; заспало, благо и тихо у својој огромној ширини, купајући се у плавој свјетлости мјесеца. Умиљато и црно као кадива хапало је дубоко а у њ се слило и заронило плаво јужно небо, шарајући по њему слике својих чопорастих облака, извезене одбљесцима златних звијезда. И, као да се небо све више и више спушта к мору, као да би хтјело да разумије оно шапутање међу његовим никад непрекидним валовима, који — чинећи се неки пут да су заспале одједном, журно поврве један преко другога и расплину се дуж игала. Дрвеће по планинама тајанствено се савијаше под ударцима буре, а горе величанствено уздисаху своје главице у плавим пустињама, које их окружују, озбиљне и сурове и умотане у таму јужне ноћи. Брда су намргоћена и замишљена. Њихове сјенке пале по божанственим зеленкастим валовима, црне и страшне, као да би хтјеле зауставити то непрекидно кретање, угушити то непрестано запљускивање воде и шуштање и уздисање пјене; замријети све те гласове који узнемирују ову тајанствену тишину просуту мећу предјелима врх којих се пролијевају колутови зрака мјесеца иза гора. — А-ала-акх-а-акбар, уздахну полако Наџир Раџим Огви, стари један чобан са Крима. То вам је крупан старац, осоран али мудар, сав сијед; загорио од јужнога сунца и увијек незадовољан и љутит. Ми смо лежали на пијеску, поред једне огромне секе*) уз обалу, што се можда негда одронила од бријега и ту се закопала, тужна, усамљена и пуна маховине. Море избациваше муљ и хаљугу на камење, које је изгледало као обрасло и као неки објешец појас врх уске пјешчане обале што дијели брда од мора.

*) Хридинв.