SRĐ

- 832 -

И док змија са птицом тако искрено говораше, она му се у себи ругала. Она мишљаше: или ти летио или пузао, све се заврши на један исти начин: сви ћемо под земљу, сви опет у прашину. Но сокб изненада затресе крилима, мало се прене и погледа око себе. Преко сивога камена јураше вода а из сјеновитих џбунова баздијаше заморна и огавна врућина. Прикупивши последњу снагу тужно ускликну сокб: — Ох, кад бих се само још један пут могао уздићи на небо! . . Па гонио би мога непријатеља и пригњечио бих га на ове ране на мојим грудима . . . Ја бих га удавио у својој роћеној крви! . . 0! . . задовољство и срећо борбе . . . А змија промишљаше: Мора да је живот на небу јако пријатан и угодан, док он за њиме толико цвијели. И она рече птици слободе ово: — Примакни се на крај стијене и баци се доље. Можда ће те крила orteT подићи и ти ћеш на ново проживјети мало у своме царству. Задрхта сокб, закликта ббно, довуче се до на крај стијене, задржавајући се канџама за влажну иловачу која расута покриваше стијену. Када доће до на крај, рашири своја крила, уздахну из све снаге и, са горећим очима, стропошта се у провалију. Као камен котрљаше се низа стијене и падаше ломећи крила и губећи своје перје. Ухвати га горски поток, он праше његову крв, покри га пјенама и однесе у море. А валови шумљаху, тужно нападајући на хридине А у морској бескрајности није се ни опажала љешина птице слободе!

II. Лежећи поред стијене, змија бјелушка још дуго премишљаше о соко-птици и о њезиној чежњи за небом. И она погледа у ту далеку и плаву бескрајност, која заварава очи сликама среће.