SRĐ

- 897 —

гранчицу јоргована забрине, наљути, озлоједи свештеника, који и ту види ону неискоријењену љубав, која вјечито клија у женском срцу. Једнога дана жена црквењакова, која је послуживала попа Марињана, опрезно му каза, да његова сестричина има драгога. То га тако потресе, да он испусти бритву и избезумљен остаде насапуњена лица, јер тек што се бјеше почео бријати. Кад се мало умири, он викну: „То није истина, ти лажеш, Меланија!" Али сељанка стави руку на срце и рече: „Нека ми Господ суди, ако лажем! Ја извјесно знам, да она свако вече, чим ваша сестра легне, иде на састанак. Они се састају крај ријеке. Треба само да одете измебу десет сахати и поноћи, па ћете се увјерити." Он се ману бријања и стаде бијесно корачати горе доље, као што је обично чинио, кад што крупно размишља. Кад се поново поче бријати, трипут се посјече, док се обрија од носа до уха. Цио дан је ћутао, пун огорчења и љутине. Поред јарости, коју је као свештеник осјећао због те несавладљиве женске љубави, дошло је још и очајање, што је као морални отац, старалац, чувар душе, преварен, покраден, изигран од једног готово рећи дјетета; себична љутња родитеља, којима кћи изјави, да је без њих и против њихове воље изабрала себи мужа. Послије вечере покуша да мало чита, али не може, и он се све више и више разјаривао. Кад откуца десет сахати, узе свој штап, огромну храстову батину, коју је увијек носио, кад би ноћу ишао да обиђе кога болесника, и смијешећи се стаде загледати ту велику тољагу и поче је витљати својом снажном, сељачком руком. На један мах замахну њом и шкрипећи зубма млатну по столици и разлупа јој наслон у комаде. Он отвори врата да изиђе, али оста на прагу као укопан, изненаћен сјајном мјесечином, која се готово никад така не виђа. И како је био занесењак, један од оних духова, какви мора да су били свети оци, или пјесници сањалице, он се намах разгали и узбуди величанственом а простом љепотом блиједе ноћи. У његову малом врту, по коме је блистала блага свјетлост, воћке засађене у редове бацаху по алеји сјенку својих витких дрвета, која су тек почела листати; а дивовске вријеже које бјеху 57