SRĐ

— 899

И поп није могао проникнути. Али гле, доље, у дну ливаде, испод мјесечином обасјаних дрвета, двије сјенке корачају једна уз другу. Човјек бјеше виши од своје драгане, и држећи је загрљену сваки час је љубљаше у чело. Они у часу оживјеше ову мирну околину, која их окружаваше као њеки божанствени оквир, створен само њих ради. Они обоје изгледаху као једно биће, биће коме је и намијењена ова тиха и блага ноћ. И они се упутише право свештенику као жив одговор, одговор који му шаље Творац на његово питање. Он стајаше пометен, задихан, чинило му се да види неку слику библијску, као љубав Руте и Воза, као испуњење божје воље у једној од оних великих слика, о којима говоре свете књиге. У глави му почеше брујати стихови „пјесме над пјесмама", љубавни дозиви, узвици страсти, сва ватрена поезија те пјесме што гори од страсти. И он у себи рече: „Можда је Бог створио оваке ноћи, да начини идеалнон љубав земаљску". Он поче узмицати испред ово двоје загрљених, који ићаху даље. А то је била његова сестричина; али он се сад питаше, да не ће учинити против воље божје. И зар Бог не допушта љубав, кад је на очиглед окружава овако величанственом љепотом? И он побјеже збуњен, готово рећи постиђен, као да је био крочио у храм, у који није имао права да уђе. Превела с францускога Биогра/f. Станка Ђ. Глпшпћева.

81