SRĐ

— 82 —

L А Ž А С. Uspomena na jednog pok. prijateja. — К. Dominković. Bio je rnlad. Lani jo svršio gimnaziju, posao na universu, pa se vratio kući prije praznika, jer su ga tako svjetovali Јеkari i prijateli. Mnogo se je kroz tu godinu izmijenio. Opao u licu, blijed i oslabjen. Bilo je letno doba. — Hoćeš li sa mnom da u jutro šetaš? Tako su mi preporucili; гебе mi, kad se jedne vcceri s nime sretoh. — Hoću; odgovorim kratko i ne pogledav ga u lice. Osvanulo jutro čisto i blago. Nadoh se s hime, te se uputismo. U ruci je nosio jednu knigu. Mucali smo obojica, te gotovo mukom stigosmo do borove šume u kraj mora. Pred nama se prostrla glatka i čista pučina, samo bi joj na nekim mjestima laki jutarni vjetar naćerao borc. Oko nas šuma. Bor do bora iznio se iznad nas, pa svojim zdravim dahom začinio zrak oko nas; a moj prijatel nadimje grudi i srka taj božji lijek, jer mu kazaše da je to zdravo. Ja ga gledam i mučim. Najednom on oduši pune grudi i pogleda me nekako čudno. — Misliš li ti, lioću li ja ozdraviti? upita me i kašjucne dva, tri puta; ali snaga i jek toga kašja davali su mi ođgovor, koga mu ja nijesam smio da kažem. — Ne boj se! To se zna, da ćeš ozdraviti; odgovorim mu odlucno i ozbijno, gledajuć ga u sjajne ali tužne oči, da se ne izdam. Opet umukosmo. — Ko zna? Možda ću i ozdraviti Lekari mi kažu, da je samo katar, pa mi preporučuju zrak .... Ali opet.. . Vidiš, — nastavi on, — i ja sam imao jednog druga. Umfo je preklani. Imao je i on katar, pa je umi'o. Ko zna, je li ovo onaj isti katar? Znaš, i ja sam hemu govorio da će ozdraviti. a i drugi su mu to isto govorili, a on bi пнз samo nepovjerjivo pogledao, pa bi uzdahnuo. Znaš, mi smo ga varali; a varaš li ti mene? Varaju li me Jekari, prijateji? Vara li me moja dobra mati, kad mi kaže: „Ne boj se, sine; ti ćeš ozdraviti, Bog će