SRĐ

— 315 —

деспоту српском н назива га швнндлером, лажљивцом, варалицом, п робисвијетом. Како је слздак Чеда, кад о овоме говори ! Па шта из овога бива? — Млађи наши историјографи или испитиваоци прошлости дјеломице устукњивају немилице испред његове заједљиве косе, а наша читалачка публика, чисто хипнотисана оваквом хуком авторитентна критичара, аплаудира његовом смијешном тону, на велику штету политичких и културних идеала народних. Та ово је крајни историјски нихилизам, у коме би врховно старјешинство по сваком праву припало оном енглеском професору, који проповиједаше неопходну потребу, да се све књиге, колико их год има, изнесу на какву пространу погребну пјацу; ту да се направи ломача, на њу да се метну све књиге, а поврх њих њихови писци. Он би — каже — и ту прво мјесто заузео. Окренимо се нашој лијепој књижевности, па ћемо се срести са читавим колом даровитих раденика и међу њима доста продуктивнијех. Ово понајвише избија у појезији. Наши виђенији пјесници махом су лиричару. Имају лак, доста музикалан стих, жив слик, којег често мијењају, топлину осјећаја и бујност фантазије, доста фигуративних израза и алегорија, које захтијева концентрација самих осјећаја, али слабо видимо дубљег познавања срца и живота човјечијег, јачег изучавања типичних осебина духа народног, његових моралних и личних појмова, црта његове самобитне психологије; не видимо тежњу, да у типичним цртама рефлектирају народни живот у његовом најдубљем коријену, једном ријечи, да открију унутрашњу харморију мећу идејама живота са оним појавама и догоћајима, у којима се они у течају времена остварују. — Све се ово уочити даде у нашем народном благу, тој традицијоналној тековини умовања народа, пјесника, философа, и баш под утјецајем народних умјетних традиција, требало би да се крене к препороћају тежња и моћи савремене нам литерарне еволуције, допуњујући је у језику, формама и облицима. Основни елеменат њен, управо тежина, на коју се опире цио духовни живот народни, то су традиције, из којих еволуција црпи своју храну. Главним фактором традиција бива производња, па била она колективна, или идивидуална. Сваки уноси у традиционо нешто своје, измјењујући оно прво. Овакав новаторски рад слаби силу традиција, а саставља тако рећи животни нерв литерарне еволу-