SRĐ

- 366 —

публика неће да купује књиге, чији је писац жигосан, а пошљедица свега тога је застој наше литерарне еволуције. Љубомир Недић на пр. не жели никако да зна за новије пјеснике. ■— „Песника смо бар имали, да можемо бити без ових данашњих" — Какав нам је ово грозничави, управо ниски, ничим неоправдани критеријум, на који савјесан критичар наслања свој укус, објективно мјерило и мирноћу доказивања, која би му доликовала?! Милета Јакшић веома је симпатична појава лирског пјесника новијег доба, а Недић сматра за сувишно о њему и говорити. „Његове су нам песме повод писању", каже он у почетку, кад претреса „Песме Милете Јакшића", и налази, да је то пјесник без духа, мисли и осјећања, без инспирација и оригиналности, „са баналним и бесмисленим језиком", без свога стиха и ритма, са којим просто натеже. То је један прости стихотворац. — „Тако певати и тако описивати може свак". — Боже мој шта да се рече једном на вијеки починулом болесничку?! Лови вам, лови са запетом пушком и чим штогод шушне, пуче — разлијеже се гора и планина, пабирчећи из читавог цикла пјесама само она мјеста, са којима је сигуран да свали пјесника у редове неизбраних поклоника српске Талије. Он вам не дозвољава, да неко у пустој помрчини при силовитом вјетру није у стању вићети своју колибу, кад не види брдо, провалу, шуму или поток, а ми би дозвољели, да човјек гдјекада и најближег друга свога у сред подне гледа, а не види га. У толико прије, кад је под притиском мисли и надвлаћајем осјећаја. Недић се на пр. чуди како може незнање кога тјешити, а ми мислимо, да је то битни услов привидне утјехе, ако човјек није способан да завири у велико ништавило људске пакости и злобе уз уску трновиту стазу, по којој мора да гази. Или се чуди, нашто утјехе ономе, ко не зна за патње, а Сократ је, кад се најсретнијим осјећао, горко плакао. Или на пр. како двоје заљубљених могу ићи образ уз образ груди уз груди, као да ће у путу превалити неколико километара, и као да нијесу у у стању двоје заљубљених збиља уском стазом моментално се тако пригрлити и пољубити. У тврћењу свега овсга збиља је баналан, а ако хоћете и недостојан озбиљног одмјереног критичара. Ствара упоређења са хумором на који се ми, поред најбо-