SRĐ

— 464 —

Vjetar kao da se zadovojio svojom, počeo da jena. Kiša stala da opada a crni oblaci prećerali kraj i počelo da se miri. Izvučem se iz rupe pa drhtim jer mi je liladno. Otresem sobom, pogledam na sve četiri strane i vidim gdje je počelo da se čisti. Oko mene međe provajene a debele maslinove grane, kao i ona prcda nmorn, ležo mrtvo ])oložene po zemji. Stišaio nebo a mutni potoci vode oko mene žubore. Uputim se da đođcm na put pa da što prije stignem u selo i da se osušim. Prodoh pokraj slomjene grane. Caskom se zaustavih, pa se čudim sili vjotra te je onako debelu granu prelomio. — Jesi li živ, kumane'? čujem u taj čas glas ne daleko od sebe. Ja se okrenem i ugledam kuma Marka, gdje se iz pcćine pod jednom gredom izvlači i napino s jednim brcmenom suhog grana, da ga pro A r rata prcmetnc. — Bogu hvala, kad je i ovako! odgovorim i uputim se k nemu da mu pomognem pridignuti breme. — Ma otkuda ti ovdje pri ovoj božjoj strahoti? upita me i pruži mi ruku. — Pa eto, htio malo k vama, pa me evo putem uhvati. — Jesi li mogo, siuko, poginuti! Sto sc nijcsi gdjcgod priklonio ? — Pa eto jesam u tu rupu tamo ; odgo\ r orim i pokažem mu rupu. — I baš u Lukšinu rupu ! . . . Da si barem ovamo gdje i ja, svedno кб i u kući. . . — Nego prokiso sam pa me pomete, vcć da sađcmo u selo; presjekoh ga ja; i mi se uputismo. — Evo i mene zateklo; počnc on kad prebaci breme. Izaš6 gore u stranu da skupim drva, ko mislim, evo smo u jeseni a zima blizu, pa treba prikupjati. Nego srcćom zatece mo blizu ovc pećine te ja u hu, jer bi drukčijc sigurno poginuo. A da rečem, i bilo jo strašno. Evo ima nekoliko godina otkad jo Lukša umro; ovo je prvi put ova strahota. Bilo je za hegova zemana ovoga čuda nekoliko puta, pa kad bi uhvatilo, lijepo bi maslinu iz žila izvalilo i grane iskrčilo, svedno кб da si ih kosijerom isjeko, a meda ni jedna zdrava; svc \ r oda raznesc. Sigurno se i danas onakav jedan rodio.